Живот старих на скајпу

Вршац – Како да човек доживи сто прву годину? Једноставно је. Треба бити умерен. Дакле, умереност је најважнији фактор дуговечности. То значи живот који се састоји од ничега претераног. Али и од свачега помало! И много тога ружног треба оставити иза себе. Треба заборавити и бацити те ружне успомене, као смеће, у корпу за отпатке.

Ко може дати бољи рецепт за дуговечност од госпође Ане Живковић? Преживела је век и годину више. За њен стоти рођендан, на поклон је тражила мобилни телефон од свог унука Зорана. Госпођа Ана следи модерне трендове. И не намерава да одустане. И шали се на свој рачун.

– Богами се баш одужило са овим  животом! И нема књиге коју нисам прочитала у библиотеци. Сада се враћам књигама за децу у којима има тако мудрости – прича најстарија станарка Дома за старе у Вршцу. Званично, људи попут госпође Ане називају се корисницима геронтолошког центра. Али, како ову мудру и духовиту жену, назвати корисником? Превише бирократски за такву даму, која је завршила Природно-математички факултет, а потом добијала награде као плесачица латино плесова. Два пута је с њом лично разговарао Борис Тадић, када је, као шеф државе, обилазио дом. И два пута га је цмокнула, као свог унука. И питала га, може ли Србија брже у ЕУ? Бар док је она жива!

Слушају ли бриселске бирократе госпођу Ану? Па нек онда њој учине, ако већ неће нама. И, ако већ читају понешто одавде, нека знају и то, да је она у деведесеттрећој години завршила компјутерски курс.

Заиста је непроцењиво искуство слушати старе људе који живе у Дому за старе у Вршцу. Толико су жељни посета својих најближих. Толико су жељни пажње и људске блискости. Али и гостију са стране који ће попричати и нашалити се са њима. Подигнут 2.000 године на почетку вршачког парка старог два века, као инвестиција Фонда ПИО, Дом у власништву државе неодољиво подсећа на хотел усамљених, али предивних душа. У салону је велики ЛЦД телевизор и неколико угаоних гарнитура.

У соби названој „Мој скајп кутак”, јер, пензионери, рекох већ, прате модерне технологије, седамдесеттрогодишња госпођа Фелиција Петровић узалуд покушава да, уз помоћ службеника дома, успоставили везу са сином Драгославом.

– Моја два сина раде у великом казину у Бечу, као конобари. Долазе ми у посету на свака два месеца – прича госпођа Фелиција.

Она је у инвалидским колицима. Према њој је судбина била иронична. Више од три деценије, била је чистачица у геронтолошком центру у близини Беча. Сада је становник сличног, вршачког дома. Госпођа Фелиција одлази из скајп-собе, пошто јој син није код куће.

Директор Геронтолошког центра у Вршцу Драган Костадиновски упознаје нас и са осамдесетједногодишњим пилотом Илијом Илићем из Крушевца који је провео читав живот учећи младе летаче у Вршачкој академији.

Геронтолошки центар у Вршцу (Фото З. Анастасијевић)

Свако од станара дома, могао би бити јунак једног великог романа. Пилот, господин Илија, летео је у двокрилцима и запрашивао је усеве, али је и управљао Јатовим авио-таксијем, превозећи богате људе. О летовима у хидроавионима није нарочито детаљисао. Одлази пилот Илија брзим ходом сваког јутра на вршачки Брег, где шета са старим пилотима.

Смејао се када смо га питали колико има година. Не прича се, ваљда, међу џентлменима о томе колико су потрошили.

Са својим пријатељицама из дома пилот пије кафу тачно у два. То је њихов ритуал. Директор Костадиновски испија кафицу са њима. Постао је временом њихов пријатељ. Баке га зову „сине”. Само га служебници зову – директоре. 

Он цитира најрадије две изреке. Иво Андрић је рекао: „Срећа је старост доживети!” Душко Радовић је написао: „Старост је казна на коју смо осудили људе, ако им не помажемо.”

Зато познаје свакога од станара. И зближава се са њима, постаје им пријатељ. И он стари, као и сви ми. И он ће, попут осамдесетдвогодишњег Дамјана Корбуца, како старост буде куцала на врата, свој живот живети све више и све даље у успоменама. Господин Корбуц у дому слика пејзаже из родног села на румунској граници. Живео је у Београду деценијама, видео је и доста великог света. Али његови мотиви на платнима су слике из његовог детињства. Стари, колски пут, потоци, њиве боје наранџе које гасну под заласком Сунца...   

Професор из Сарајева, осамдесетдеветогодишњи Здравкo Сандића, чудним је путевима господњим, преко Сарајева стигао до Вршца. Редовни професор сарајевског Електротехничког факултета добро зна да се тамо, у својим сећањима, ти људи осећају као деца. Осећају да су бесмртни.

– Моја ћерка је доктор наука. Неуропсихијатар је у Сарајеву. Мој син је доктор наука и ради у Народној банци Србије. Дакле, ја сам успео. То је то – каже професор Сандић.

И снажно ми стиска руку, осмехујући се. Рукујем се са старцем, али видим очи радосног младића. И, то је то.

Како „Политика” помаже старима

– Када сам дошао на место директора, најважнијим новинским кућама у Србији сам упутио писмо, замоливши их да нам пошаљу део ремитенде од својих издања, како би наши корисници што више читали штампу. Али, на нашу молбу се одазвала само „Политика” – каже Драган Костадиновски.

Он истиче да је за државу и целокупну социјалну заштиту веома важно градити сличне домове, попут овога у Вршцу, са око 100 места у гарсоњерама и двокреветним и трокреветним апартманима. Иако дом „покрива” Вршац и још три околне општине, све је више заинтересованих људи за живот у овом дому из Београда, Панчева и Новог Сада.