Одбрана од заштитника

Државне и друге тајне поново су јавна тема. Заштитник грађана Саша Јанковић тражио је неке податке од Министарства одбране, ама, ови не дају. А све у вези са тучом која се између жандарма и „кобри” одиграла на дан „Параде поноса”.

Све тајне службе у држави контролише премијер, па бар на посредан начин и све учеснике у тучи. Да подсетимо, тада је, уз „кобре”, које су биле у цивилним оделима, највише батина добио премијеров брат Андреј.

Није било одговора на питање шта су припадници елитне војне формације тражили у друштву са браћом високих државних и градских функционера (био је присутан и брат Синише Малог, али је он легао на тло и избегао пендрек). Но, добро, то је већ део лоше историје Србије. Нека од нејaсних и мутних варијанти злоупотребе власти и силе.

Е сад, радећи свој посао, омбудсман је трагао за детаљима, јер је углавном суштина у њима. Покушао је да каже министру одбране како има назнака да се ВБА бави неким радњама које надилазе њене надлежности. Могуће да је Саша Јанковић ишао превише одлучно, донекле игноришући непромењиву ћуд служби: оне могу да контролишу све, а њих нико.

То је иначе прећутна лозинка, једно од неписаних сумрачних правила на коме опстају све службе те и сличних врста на свету. Али, свуда се води рачуна бар о форми, или неком њеном сегменту. А то је да су „тајне службе под контролом цивилне власти”. Форма је, наравно, задовољена, ево, тај посао у име демократског поретка обавља премијер. Али, човек има много посла, и ред је да ту почаст уступи неком другом, као што је у своје време учинио са Министарством одбране.

Без обзира ко контролише службе, или бар то покушава, суочава се са скоро непремостивим баријерама. Тешко их је контролисати, јер је у њихово функционисање уграђена својеврсна „квака 22”. Дакле, није спорна цивилна власт, као ни одлучност власти да спречи могуће отуђење силе, која ће све што може подредити својој вољи. Да би се било шта ставило под рационални цивилни надзор, потребна је информација о стању ствари. Она квака је у томе што сигнале из служби могу да дају само оне, уз монопол на информацију као околност коју нико није у стању да оспори. Напросто, јер нема информацију којом би то успео да уради.

На том нивоу, круг би могао да буде затворен, као заводљива верзија безизлаза, уз нове (непроверене) доказе о свемоћи цивилних и војних служби безбедности, или агенција, како се данас безазлено зову. Али, у том кругу се сакрива илузија о свемоћи, која долази од недостатка доказа о пореклу силе.

Отприлике, службе желе да оставе утисак о себи да су моћније него што објективно јесу, па је у том смислу занимљива позиција министра одбране у односу са заштитником грађана.

Министар је прво био изненађен сазнањем да се Саша Јанковић уопште усудио да затражи некакав извештај. Због чега је био изненађен? У Министарству постоји правни тим који је могао да га посаветује пре јавног изненађења: дакле, омбудсман може да контролише сектор одбране, а они њега не. Па ни БИА. То је суштина, надлежност у заштити слободе од злоупотребе. Заштитника не би ни било да нема доследне осионости у располагању легитимном силом. Било је тога, и свакако ово није последња афера такве врсте.

Али, забрињава логика министра и његових једномишљеника, која се састоји у јаком функционерском чуђењу: ко си бре, ти да се мешаш у рад војне службе, и како уопште смеш да постављаш таква питања? И још истрага против људи које је неко из војске послао тамо где нису припадали.

Тако је (нехотице или хотимице), бар симболично, изнова успостављен модел заштићених мистериозних зона у које се не може и не сме дирати. Посебно то не сме онај коме је контрола потенцијално отуђених сила у опису послова.

Заштитник грађана се пожалио јавности да се као грађанин не осећа сигурно, и да је у свом послу остао без заштите. Добија претње, за неке од њих сматра да долазе из мрачних паралелних светова, или оне врсте људи који сматрају да заштитник грађана угрожава државу.

Јер она (држава) је важнија од грађана, па о каквој је онда заштити реч? За овакву логику заслужни су и неки функционери владајуће странке, који су извргли заштитника неконтролисаним вербалним погрдама, и тако охрабрили љубитеље државне власти и објаснили њихову супремацију над грађанским слободама.

Не верујем да је било ко из БИА, на било који начин упућивао непријатне поруке Саши Јанковићу. Као фронтмен, министар одбране је то урадио онако како је мислио да је најбоље за његов ресор.

По нашем скромном суду, министар одбране је морао да буде на страни заштитника, јер је у коначном смислу то и његов посао: сигурност грађана. И да са министром полиције на најразумнији начин разреши суревњивост између полиције и војске, јер тога, као и увек има. Пре свега да не дозволе да се људи бију међусобно, јер такви обрачуни производе оправдану несигурност грађана. И ту је само један Саша Јанковић мало.