Има одговоре на хиљаду дечијих питања

Приједор – По традицији, на Светог Саву, школску славу, у Приједору се додељују награде просветним радницима за протеклу школску годину. Својим радом у просвети, дужим од четири деценије, у многим школама широм западног дела Босне и Херцеговине доказала се Боса Дрљача, учитељица коју је рат у Приједор довео пре шеснаест година.

– Данас радим у приједорској Основној школи „Десанка Максимовић” и то ће ми бити последња станица у дугом учитељском стажу, са осмехом казује Боса примајући честитке од ученика и њихових родитеља за додељено признање.

Боса Дрљача је, дете војног лица. Као седмогодишња девојчица стигла је у основну школу у Босанску Крупу из Бјеловара. Издвајала се од остале деце и била ђак за пример. Након завршене Учитељске школе у Бихаћу, већ 1965. године у основној школи у Отоци, први пут је села за катедру.

– Сва моја средства за рад су били табла, креда и један поломљени троугао. Прве часове сам држала у једној задружној стаји која је претворена у учионицу – присећа се Боса. Најлепше успомене вежу је за Мали Дубовик, место на тромеђи Новог Града, Бихаћа и Крупе. Ту је, казује, провела најлепше радне дане. Деца су била добра, пажљива и марљива, а она млада, пуна полета и жеље да своја знања пренесе у мале дечије главице. Као омладинка истицала се у радним акцијама у селу. За узврат, мештани су направили нову школу, али и стан за учитељицу.

– Ништа ми није било тешко. Школа није имала воду, струју, али сам се сналазила. Знала сам по читаву ноћ, уз лампу правити програм рада за велики број одељења и опет ујутро, пешке до посла, ведра, стизати међу своје ученике – додаје Боса и каже да је тих шездесетих година настојала кроз различиту штампу да унесе просвећеност у село и да говори о значају читања и описмењавања.

– Ратни вихор је 1992. године, Босу довео у Приједор, где се запослила у основној школи „Десанка Максимовић”где ће дочекати и пензију. Искрено се нада да ће своју, последњу генерацију ученика довести до четвртог разреда, а онда отићи на заслужен одмор.

– Овај посао може да ради само онај ко искрено воли децу, ко може да их саслуша и да одговори на хиљаду њихових питања. Учитељи су ти који у животу свакога човека остављају неизбрисив траг – каже на крају најбоља учитељица у Приједору, додајући да ју је недавно контактирала једна њена ученица из прве генерације. Послала јој је примерке својих књига које је издала и поруку њене кћерке из Америке.

Босини ученици постали су лекари, адвокати, инжењери, професори, песници, занатлије...