Учити од Грчке

До пре неки дан Грчка је била европски болесник, а после изборне победе популистичке коалиције Сириза, постала је европски баук. После пет година кризе у којој су земља и њени људи били огледна лабораторија за експеримент „стезања каиша” као главног лека за излазак из презадужености, дошло је до политичке побуне: традиционалне партије власт су морале да предају политичкој алтернативи, која је, речено нама разумљивим језиком, обећала „хлеб за три динара”.

У програму новог грчког премијера је наиме, између осталог, и да поново запосли током кризе отпуштених 12.000 државних чиновника, да прилично повећа минималну зараду, одустане од већ започетих приватизација и од кредитора испослује отпис дугова који у овом моменту износе око 370 милијарди евра.

Из перспективе ЕУ, главна дилема је да ли Грчка заиста намерава да одустане од мукотрпно уведене финансијске дисциплине и сходно томе да ли ће моћи да остане у еврозони, односно, како ће из ње да изађе. У Бриселу су свесни да она свој дуг не може да отплати и да он, ако не у целини, у доброј мери треба да буде на неодређено време репрограмиран, па чак и отписан, али питање је да ли ће обе операције – нагодба са повериоцима и излазак из монетарне уније – бити споразумне и контролисане или хаотичне.

Политички преокрет у Грчкој и нови песимизам око њене непосредне будућности, логичан су исход после свега што је ова земља прошла током минулих пет година кризе, у којој је, како је све очигледније, њена болест лечена погрешном терапијом.

Из Грчке је прошле године додуше дошло неколико добрих вести: вратила се на међународно финансијско тржиште где је с лакоћом, уз повољну камату од 4,9 одсто, продала својих обвезница за четири милијарде долара. Њен буџет је на оперативном нивоу (кад се изузму дужничке обавезе) у скромном суфициту, али све то ипак још није оно пословично светло на крају тунела.

После пет година драстичног кресања буџетске потрошње: радикалног смањивања плата у јавном сектору и пензија, отпуштања и повећавања пореза, стопа незапослености је 27 одсто (51 одсто код млађих од 25 година). Стварни буџетски дефицит је отприлике исти као 2010, када је почела њена фискална драма, док је задуженост, која је тада била око 120 одсто бруто друштвеног производа, данас чак 175 одсто!

Може ли грчки пример да нам буде лекција чије градиво треба да утврдимо? Наравно да може. Уз напомену да треба проучити како је доспела довде и како се из рупе у коју је упала вадила. Бићемо притом изненађени колико смо и различити и слични.

Прво, Грчка је, у поређењу са Србијом, богата земља. Са 11 милиона становника на простору који је скоро двоструко већи од нашег, њен бруто национални производ је 243 милијарде долара (214 милијарди евра), скоро шест пута већи од нашег.

Грчкој је – да узмемо у обзир само ближу историју – у овом веку неко време ишло добро: између 2003. и 2009. њена економија је расла по стопи од четири одсто. Преокрет је у том погледу донела глобална економска криза која је 2008. погодила све, али је у Грчкој имала и додатно дејство: открила је да су њене владе „варале на картама”.

Конкретно, национално књиговодство је било увелико штимовано да би ствари изгледале боље него што стварно јесу. Како је то детаљно описао оксфордски професор Павлос Елефтериодис (грчки држављанин) у децембарском броју ,,Форин аферса”, контролу над јавним финансијама изгубила је, између 2004. и 2009, влада Нове демократије премијера Косте Караманлиса, која је током своја два мандата запослила 150.000 нових државних чиновника, чиме је број запослених у јавном сектору достигао милион (свако пето радно место у земљи).

То међутим није била премијера партијског запошљавања: у Грчкој је то пракса још од осамдесетих, што је за резултат имало смањивање компетентности администрације која је уз то и веома снажно синдикално организована, политички утицајна, али и неспособна да изнесе било какав реформски пројект. Колатерални резултат су корупција и масовно избегавање плаћања пореза припадника еснафски добро организованих професија: адвоката, лекара, инжењера...

Други грчки специјалитет (који би могао да нам звучи не само познато, него и опомињуће), јесте политички утицај тамошње олигархије (читај тајкуна) на политичке процесе, пре свега кроз власништво над медијима, првенствено ТВ станицама, али и кроз финансирање изборних кампања.

Оно што је у овом моменту једино сигурно, то је да ће Грчка ове године бити у средишту ЕУ политике и катализатор за много тога очекиваног и неочекиваног.

Не би било изненађење и да, због чињенице да је једна радикално левичарска коалиција на власти у геополитички важној чланици НАТО-а, Грчка постане нека врста пандана Украјини. ЕУ не може да испуни све захтеве Сиризе пре свега због ефекта домина – репризе њеног случаја на целој периферији Уније – и због политичког односа снага у Бриселу. Али не може ни да их игнорише, што значи да ништа неће остати као што је досад било. Са могућим исходом да сви добију оно што нису желели.