Коначно решење

Рат између Србије и Хрватске завршен је јуче у Хагу, 24 године после убиства српске породице Зец у Загребу, догађаја који историчари узимају као почетак грађанског рата између Срба и Хрвата, рата чији је крајњи резултат свођење Срба у Хрватској од конститутивног народа на ниво статистичке грешке.

Злонамерни би могли да кажу и да је српско питање у Хрватској коначно решено овом хашком пресудом. Наиме, суд није уважио аргументацију адвоката Београда, професора Вилијама Шабаса, који је током јавне расправе доказивао да је акција „Олуја” имала сва обележја геноцида над једним народом. Један од главних аргумената били су му Брионски транскрипти.

Суд правде је, међутим, само констатовао да је у току „Олује” „знатан део Срба побегао из Крајине” као и да се то у хрватском руководству можда и сматрало „пожељним”. Тако све оно што је изрекао Туђман уочи операције „Олуја” о „коначном решењу” српског питања за овај суд није био довољно јак аргумент.

Истина, ти аргументи нису били довољно убедљиви ни за српског представника у већу, професора Миленка Крећу, који је гласао за одбацивање српске противтужбе. Чланове српског правног тима Крећина одлука оставила је у шоку. Тако је у аналима суда забележено да је хрватска тужба одбијена са два гласа против (Хрват и Бразилац), а српска – једногласно.

Иако је реч о суду са већом специфичном тежином у професионалном, али и моралном смислу од оне коју има Хашки трибунал, Суд правде се ни за милиметар није макао од пресуда изречених у трибуналу. Напротив, већину својих закључака темељио је управо на тим одлукама, које су у најмање неколико случајева биле проблематичне.

Једна од таквих је управо ослобађање Готовине, коме је првостепена казна од 24 године због учествовања у удруженом злочиначком подухвату „Олуја”, како је тужилаштво дефинисало ову акцију, замењена ослобађајућом пресудом.

Исти тај трибунал је, подсетимо, пустио Рамуша Харадинаја „у недостатку доказа”, али и Насера Орића, ратног команданта армије БиХ одговорног за злочине над српским цивилима у околини Сребренице.

Можда је најбољу оцену рада овог суда дао професор Тибор Варади, некадашњи члан српског правног тима у спору пред МСП по тужби БиХ.

Он је, изненађен тиме што суд није прихватио његову аргументацију о ненадлежности јер Србија у време подношења тужбе није била чланица УН ни потписница Конвенције о геноциду, а исте те разлоге уважио када их је представио НАТО, рекао како „суду није лако да буде доследан”.

У једноме је ипак, можда, доследан: за српске жртве у Хагу нема правде.