Овлашћења

Треба подсетити да су сваки избори, па и председника државе, који по Уставу нема веће економске ингеренције, увек политичко-економски тест за сваку земљу. У добро организованим и економски јаким земљама, попут Италије, где су кризе владе чешће од трајања фудбалског првенства, привреда може да функционише и без кабинета. Свако ради свој посао и систем није угрожен. Доказује делотворност.

Код нас, нажалост, све је толико исполитизовано и персонализовано да се и обичне, техничке, процедуралне ствари у раду министарстава или државних предузећа, везују за име изабраног човека и партију из које долази. Иако председник државе Србије нема неке нарочите могућности да се „петља” у привредно-економске токове, Николић је, ипак, у предизборним активностима претио преиспитивањима појединих приватизационих уговора, хапшењима корумпираних, али и лопова блиских садашњим властима. Дичио се идејом да Србија буде „рупа у скупом европском ћилиму”.

Избором Тадића ми ту рупу, истина, нећемо намерно правити и продубљивати, али и са проевропским председником, Србији предстоји, у економском погледу, тежак и дугачак пут. Његовим избором светским инвеститорима је упућен добар знак, али он практично неће значити ништа више од вапаја жедног у пустињи ако наша привредно-системска решења не буду усклађена са европским, тржишним правилима понашања. С високим степеном корупције, политичком нестабилношћу, правном несигурношћу, криминалитетом у готово свакој друштвеној пори, двоцифреном инфлацијом... незавршеном приватизацијом државних предузећа, високим дефицитима и чиме све не још, нисмо ваљана препорука ни за мање „отмено” друштво од ЕУ. Борис Тадић у најбољу руку може бити само добар гласоноша у свету за нашу исцрпљену привреду и осиромашено становништво.

Ови избори су завршени. Чекају нас локални у мају. Многи се прибојавају и превремених парламентарних већ током идуће јесени. У таквим околностима ни петогодишњи стабилан мандат новог, старог председника, Бориса Тадића, није довољан да Србија убрзано крене у развој, отварање већег броја радних места или повећавање стандарда. Добро је што нам се обећава излазак у ЕУ без виза и понижавајућих редова пред амбасадама, али нама је потребно много више, а то је ипак дугорочан и тежак посао нас оваквих какви јесмо и владе такве каква јесте.