Ovlašćenja

Treba podsetiti da su svaki izbori, pa i predsednika države, koji po Ustavu nema veće ekonomske ingerencije, uvek političko-ekonomski test za svaku zemlju. U dobro organizovanim i ekonomski jakim zemljama, poput Italije, gde su krize vlade češće od trajanja fudbalskog prvenstva, privreda može da funkcioniše i bez kabineta. Svako radi svoj posao i sistem nije ugrožen. Dokazuje delotvornost.

Kod nas, nažalost, sve je toliko ispolitizovano i personalizovano da se i obične, tehničke, proceduralne stvari u radu ministarstava ili državnih preduzeća, vezuju za ime izabranog čoveka i partiju iz koje dolazi. Iako predsednik države Srbije nema neke naročite mogućnosti da se „petlja” u privredno-ekonomske tokove, Nikolić je, ipak, u predizbornim aktivnostima pretio preispitivanjima pojedinih privatizacionih ugovora, hapšenjima korumpiranih, ali i lopova bliskih sadašnjim vlastima. Dičio se idejom da Srbija bude „rupa u skupom evropskom ćilimu”.

Izborom Tadića mi tu rupu, istina, nećemo namerno praviti i produbljivati, ali i sa proevropskim predsednikom, Srbiji predstoji, u ekonomskom pogledu, težak i dugačak put. Njegovim izborom svetskim investitorima je upućen dobar znak, ali on praktično neće značiti ništa više od vapaja žednog u pustinji ako naša privredno-sistemska rešenja ne budu usklađena sa evropskim, tržišnim pravilima ponašanja. S visokim stepenom korupcije, političkom nestabilnošću, pravnom nesigurnošću, kriminalitetom u gotovo svakoj društvenoj pori, dvocifrenom inflacijom... nezavršenom privatizacijom državnih preduzeća, visokim deficitima i čime sve ne još, nismo valjana preporuka ni za manje „otmeno” društvo od EU. Boris Tadić u najbolju ruku može biti samo dobar glasonoša u svetu za našu iscrpljenu privredu i osiromašeno stanovništvo.

Ovi izbori su završeni. Čekaju nas lokalni u maju. Mnogi se pribojavaju i prevremenih parlamentarnih već tokom iduće jeseni. U takvim okolnostima ni petogodišnji stabilan mandat novog, starog predsednika, Borisa Tadića, nije dovoljan da Srbija ubrzano krene u razvoj, otvaranje većeg broja radnih mesta ili povećavanje standarda. Dobro je što nam se obećava izlazak u EU bez viza i ponižavajućih redova pred ambasadama, ali nama je potrebno mnogo više, a to je ipak dugoročan i težak posao nas ovakvih kakvi jesmo i vlade takve kakva jeste.