Има ли живота после стечаја

„Ми у стечај! Мора да је нека грешка”. Овако су у први мах реаговала нека предузећа у реструктурирању или она која су безуспешно трагала за новим газдом, када су видела да су на списку 188 предузећа за стечај. Пошто су код већине дугови премашили вредност капитала држава је за разрешење вишегодишње агоније имала две могућности. Да их пошаље у банкрот, када се продаје сва имовина и гаси предузеће, али да их упути у реорганизацију. Тај „бај пас” траје пет година и у том року се повериоци намирују на свака три месеца, јер се стечајеви и покрећу када повериоци више не могу да наплате потраживања.

Питање је, међутим, има ли живота после стечаја за 76 фирми са већинским државним капиталом, које немају ниједног запосленог или је стечај „само правна формулација” за оно што су време и економска неумитност учинили. Највећи број тих предузећа већ дуго нема никакву привредну активност, али нису угашена, јер, како је недавно објаснио министар привреде Жељко Сертић, држава није имали модел и начин да то учини. Сада је фактички стечај модел за њихово гашење, јер осим избледелог имена и негативних биланса у реалном животу заправо не постоје.

Постоји одређен број фирми, попут „Јанка Лисјака” из Београда, „Првог маја” а. д. из Пирота, „Заставе” из Крагујевца које имају једног или двоје запослених и више су формално остављени само због љуштуре од фирме која и даље постоји. Ликвидација је сасвим извесна и то тако што Агенција за приватизацију поднесе предлог Привредном суду, он одабере стечајног судију који констатује да је вредност имовине мања од потраживања, а радници, уколико их је било, добијају отказ и улазе у социјални програм.

У предузећима која имају какву-такву имовину радници добијају отпремнине, а стечајни судија путем лицитације или на неки други начин продаје имовину и намирује део дуговања.

Међутим, акционим планом владе омогућено је да део предузећа уђе у унапред припремљен план реорганизације (УППР), како би евентуално успели да се спасу и врате на тржиште. Предлог је да то ураде „Желтурист”, „Прогрес”, „Фул протект”, рекао је министар привреде у интервјуу „Политици”. Од Агенције за приватизацију нисмо сазнали колико још таквих предузећа има и која су. Агенција је у овом случају стечајни управник, јер је реч о предузећима са државним капиталом, тако да је о томе већ требало да обавести Привредни суд.

Ивана Матић, бивша директорка Агенције за лиценцирање стечајних управника каже да је УППР један облик новог уговора између привредног субјекта и свих поверилаца. Тада се изврши конверзија дуга у капитал, отписују дуг и камате, одлаже плаћање или било која друга мера уступања којом се даје шанса привредном субјекту да настави да живи. Најважније је да план покаже да ће се повериоци кроз план боље намирити у односу класично банкротство. Важно је каже умеће у преговарању са повериоцима и предложеног плана на који ће се дуг репрограмирати.

Најсвежији пример успешне продаје из стечаја је сремскомитровички „Митрос”. Ово предузеће је купила аустријска компанија „Герлингер холдинг”, која ће у првој фази запослити 380 радника и уложити 16 милиона евра у нову опрему.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета, није оптимиста када је реч о овом виду спасавања предузећа која се деценију налазе у реструктурирању. Он сматра да ниједно од тих предузећа неће преживети у облику у коме данас постоје. Верује да ће се за поједина од њих наћи купци који ће купити делове имовине, предузећа или можда опреме која може да се искористи, као рецимо у раковичком „21. мају” и још неколико предузећа. Кроз процес стечаја они могу да буду издвојени у друго предузеће и да наставе да раде.

Он каже да ће купци таквих предузећа тражити од државе да их ослободи дуговања тих предузећа.

– За људе који су у њима радили не видим светлу будућност. То су углавном радници са навршених 50 година живота које нико неће хтети за запосли. Једино на шта могу да рачунају су отпремнине од 200 евра. То је мало ако се зна да поједина предузећа по 10 година нису исплаћивала плате, каже Савић и додаје да је „тужно да држава за све ове године није успела да спроведе индустријализацију и спасе ова предузећа. На том списку има много некадашњих гигана какав је био ЕИ Ниш. Жалосно је што ћемо постати земља јефтине радне снаге и примарне производње. Производићемо пшеницу, кукуруз и још понешто – сматра Савић.