Опасно ћутање НАТО и Русије

Партнери, па противници: У последњој деценији 20. века окончана је ера хладног рата. Један од противника, источни војни блок – Варшавски уговор  –  престао је да постоји, његов темељ, Совјетски Савез се распао. Западни војни савез, НАТО, славио је победу у хладноратовском надметању.

На рушевинама овог „обрачуна“ никли су нови односи измедђу Алијансе и оживљене Русије. Бивши противници постали су партнери.У еуфорији после пада Берлинског зида – симбола гвоздене завесе у Европи – чуле су се чак и идеје да би Русија, једног дана, могла да постане и чланица НАТО.

За четврт века „цветајуће“ сарадње Алијанса и Москва одржале су сијасет самита, потписани су многобројни уговори о разумавању и сарадњи, обострано су праћени маневри, разговали су о најосетљивијим питињима везаним за нуклеарно оружје и балистичке ракете ...

У заједничком документу потписанм 1997. године НАТО и Русија су се сложили да другу страну не виде „као противника“. Пет година касније основан је Савет за сарадњу НАТО-Русија.

Данас је ово „стратешко партнерство“ Москве и западне Алијансе претворено у прах и пепео. Две стране су опет противници и постоје опасне назнаке да би чак могли да постану – непријатељи.

Први велики ударац односима НАТО и Русије догодио се 2008. године. Рат у Грузији озбиљно је уздрмао ово „стратешко партнерство“ које је украјинска криза до темеља уништила.Од пролећа прошле године НАТО и Русија више не говоре. Алијанса је тада једнострано прекинула сваки контакт са Москвом – и цивилни и војни. Завладало је ћутање, и то, како тумаче аналитичари у западним медијима, веома опасно. Некада, у време хладног рата, подсећа немачки недељник „Цајт“,  постојао је барем црвени телефон за хитан разговор у кризним ситуацијама.

Да ово ћутање није добро први је отворено упозорио немачки шеф дипломатије Франк Валтер Штајмајер, почетком децембра на сусрету министара иностраних послова држава чланица НАТО. Овакав иступ немачког министра био је савим оправдан: па канцеларка Ангела Меркел је чест гост у Москви, у сталној је телефонској вези са Владимиром Путином... Немачки министар предложио је да НАТО и Москва прекину ћутање. Од тада се у централи Алијансе траже начини да опет званично проговоре са Русијом.

Обнова дијалога НАТО и Русије била би, наравно, знатно олакшана када би украјинса криза кренула путем смиривања. То никако, међутим, не значи да би Москва и Алијанса могли да се врате на некадашње позиције и обнове „стратешко партнертство“. Нема сумње да ће много воде протећи Рајном и Волгом да се односи барем делимично поправе. Ако ништа друго барем да се створи привид како НАТО и Русија нису противници.

Ратовање против Исламске државе: После бруталног убиства јорданског пилота борба против Исламске државе (ИД) ушла је нову фазу. Уместо очекиваног хаоса у Јордану исламски калифат изазвао је неподељени бес народа. Јорданци су одлучно стали иза краља Абдулаха Другог који се заклео на одмазду. И прве осветничке акције јорданске авијације већ су исламистима нанеле осетне  губитке.

Војни пораз у Кобанеу дефинитивно је срушио мит о непобедивости бораца Калифата али је и победницима  у овом четворомесечном сукобу – Курдима дао крила. Показали су се као озбиљна војна сила што само појачава њихове снове о успостављању независне курдске државе на истоку Ирака. А томе се противе најмање три стране: Техеран, Багдад и Анкара.

Од јуна 2014. године САД су извеле више од две хиљаде ваздушних напада на положаје исламиста.У ударима су погинули и неки од најважнијих командатана ИД. Ове ударе добро су искористиле шиитске милиције у Ираку, оствариле су неке ситније војне победе и повратиле неке територије на југу и у центалном делу земље. Забележени су, међутим, и њихови злочини над сунитима који су „срце“ Исламске државе што ће сигурно изазвати одмазду.

Ту је, наравно, и Иран као главни заштитник шиитских муслимана у Ираку који из све снаге подржава њихову борбу против Исламске државе. Али и будно прати шта то раде Курди.

Рат против ИД добро је искористио и сиријски лидер Башар ел Асад. И његове трупе нападају исламисте али користе гужву да жестоко ударе и по побуњеницима – имају подршку САД  - који желе његово свргавање.

Ту је, наравно и Турска која покушава да балансира измедју зараћених страна на Средњем истоку. Анкара тражи у свему томе своју рачуницу: да њени противници: Асад и Курди не буду победници – због чега се није прикључила војној коалицији против ИД – али и да тиме не наљути превише главног севезника, САД.

Ова „тактичка супа“ – како ситуацију на терену описују немачки медији – још дуго ће да се крчка. А док коначно не буде „скувана“ остаће довољно простора за деловање екстремнх исламиста. Калифат је очигледно уздрман али сигурно није ни близу коначног пораза.