Догађање избеглица

„Независност се не маже на хлеб и не сипа у трактор”, био је најчешћи коментар противника независности Косова на вести о масовном одласку косовских Албанаца у земље западне Европе. Процењује се да је више од 30.000 људи од почетка ове године отишло са Косова, као и да би до краја године ту територију могла да напусти шестина становништва.

Агенција Ројтерс, чији се фоторепортер затекао у недођији, на месту где косовски Албанац усред зиме прелази хладну реку као последњу препреку ка бољем животу, објавила је да је „економска ситуација на Косову лоша, јер Србија још не признаје Косово као независну државу”.

Економска ситуација се, међутим, није драматично погоршала последњих недеља. Она је очајна данас, као што је била и пре годину, две или пет. И једнако је очајна кад су биле знатно повољније временске прилике. Баш као што су свих ових година и у свим временским приликама једнако лоше међунационалне прилике.

Иста документа за путовања косовски Албанци имају још од када је Борко Стефановић постигао договор у Бриселу о слободи кретања. Зато је и остало нејасно који је то окидач да изненада десетине хиљада Албанаца крене у велику сеобу? Не бесни на Косову рат. А ебола не угрожава Подујево, Качаник или Ђаковицу.

Србија јесте у протекле две деценије имала прилике да чује стотине теорија завера од којих многе заиста нису имале додирне тачке са здравим разумом. Али се, временом, испоставило да је у неким теоријама завере ипак било знатно више истине од маште. Као и да има завере.

Да ли се сећате 17. марта 2004. године ? У први мах причало се о „спонтаним” немирима који су реакција на стравични злочин „српске стране која је удавила албанске дечаке” . Касније се ипак испоставило да ништа ту није било спонтано и да се трагедија албанских породица које су изгубиле децу, заправо претворила у организовани прогон српског становништва. И тада су прве реакције у Београду на паљење цркава и прогон српске мањине на Косову биле сасвим логичне – зар не видите да је реч о друштву које није способно да има самосталну државу. Тада је међународна заједница имала чувену паролу „стандарди пре статуса”, али је та провала насиља заправо убедила међународну заједницу да је стање на Косову неодрживо и да му зато што пре треба дати независност. Казна за насиље се неким невероватним логичким обртом претворила у награду.

Зато и изненадне конвоје избеглица можемо тумачити као бекство из подручја, у којем се вероватно најтеже живи у Европи. Али не треба искључити могућности да би ти конвоји могли да постану само крунски аргумент за Србију да учини још веће уступке.