Љубав као божански дар

У времену када су некадашњи табуи већ срушени, а успостављени нови, свеприсутна, огољена, сексуалност потискује потребу за завођењем и изражавањем осећања. Створена слика према којој савремена жена настоји да буде успешна на свим пољима, снажна и независна, да чврсто држи живот у својим рукама и контролише сопствена осећања, постаје тешко одржива. Једнако колико и савремени „мачо” тренд, према коме је важно ставити емотивни оклоп и спречити везивање. Управо из страха од љубави рађају се површне и успутне везе после којих је свако опет сам, „слободан”, усамљен и празан. Показивање осећања често се тумачи као слабост, а емоције постају нови табу. Ово би укратко био тематски оквир за наративну разраду ауторке Стеване Сремац у књизи „Кап женске крви”.

– Потреба да воли и буде вољена у самом је средишту женског бића, било да је реч о савременој жени из урбане средине или жени на самом обрубу неког планинског села, где је природа у живом контакту са људима, а жене у дослуху са силама природе. Моји јунаци не боје се љубави, напротив, боре се за њу кад је то страствена, исконска и заумна љубав, али и спремни су да је храбро прихвате кад дође као поклон од живота, у позном животном добу – истиче Стевана Сремац и додаје да су у „Капи женске крви” јунаци страсни, њихова емотивност слободна, а да је љубав апсолут коме је све подређено.

Ауторка наглашава да се радња романа одвија у мистичној атмосфери, на граници реалног и оностраног, на месту где се преплићу сан и јава, стварност и магија.

– Жене располажу тајанственим моћима које се могу окренути и на добро и на зло, и способне су да својим намерама, а „намере су женске по природи својој немуште”, потчине и силе природе, а камоли мушкарца. Ове приче подсећају савремену жену, оптерећену обавезама и све строжим стандардима лепоте и успеха, растрзану између жеља и могућности, да увек има начина да овлада својим животом и да је све у универзуму на страни жене која воли – каже Стевана Сремац и истиче да је у савременом друштву старост постала табу-тема.

– Данас се негује култ младости и, истовремено, намеће страх да је са првим знацима старења већ све прошло. Старост је претња и готово да је непристојно бити стар. У мојим причама свако животно доба задржава право на љубав и животну радост. Жмурили – не жмурили, живот је путовање у једном смеру. Године нешто односе, али и доносе. Живот води свој тефтер и понекад враћа дугове кад их ми већ отпишемо – поручује наша саговорница.