Лепо је кад се стари грациозно

Берлин – Филмови попут: „Шарм и како га стећи” Ричарда Лестера, „Џорџи” Силвија Наризана, „Сумрак богова” Лукина Висконтија, „Ноћни портир” Лилијане Кавано, „Збогом моја драга” Дика Ричардса, „Сећање на звездану прашину” Вудија Алена, „Пресуда” Сиднија Лумета, „Анђеоско срце”, „Војвоткиња”, „Средиште олује”, „Испод песка”, „Базен”, телевизијска серија „Декстер”... Улоге на енглеском и течном француском и италијанском језику. Орден Британске империје и француски орден Легије части. Два брака (Брајан Сауткомб и Жан-Мишел Жар), два сина (Барнаби Сауткомб и Дејвид Жар) и дугогодишња веза са француским бизнисменом Жаном-Ноелом Тасеом. Тешко преживљено самоубиство сестре Саре, дуге године депресије и одсуства са великог екрана... Све је ово стало у 69 година живота и 50 година каријере славне британске глумице Шарлоте Ремплинг.

На Берлиналу током историје овог фестивала, често је била гост. У овом 65. издању, заблистала је у интимној породичној драми „Четрдесет пет година” Ендруа Хејга. За улогу Кејт – жене која пред обележавање годишњице брака сазнаје скривене детаље трагедије из прошлости вољеног мужа (Том Кортни) што је уз осећај повређености нагони и на питање није ли можда читав њен живот лаж – такмичи се за берлинског „медведа” за најбољу женску ролу.

Шта ви мислите о оваквом суочавању са прошлошћу?

Суочити се са делом прошлости која није никада до краја испричана, видети мужа у шоку због поновног проживљавања трагедије из младости, сигурно је за бригу за сваку жену. Али, оно што је повредило ту моју Кејт јесте помисао да не зна све о његовој прошлости и вези која му је много значила. Она је знала да је његова љубав из младости Катја, погинула изненадно у швајцарским Алпима, али тек сада открива да је она била и у поодмаклој трудноћи. То је био тај окидач за моју Кејт, која нема децу већ само пса и вољеног мужа, да све поново стави на преиспитивање. Свој живот, свој брак, своју љубав.

Шта вама значи прошлост?

Прошлост то сам ја. Одлучно прихватам и волим своју прошлост и то је разлог што се данас осећам добро. Пуно сам и тешко радила на томе да превазиђем ствари које су ме у животу повредиле, да се суочим са тим и научим да живим са тим. Све је то ствар животног сазревања.

Ваша Кејт није престала да воли свог мужа?

Како можете некога да престанете да волите после толико заједничких година? Никада нисам престала да волим нити једног мушкарца са којим сам била у вези и браку. То једноставно не можете. Да, љубав јесте другачија, али и даље постоји. У тренуцима када сте остављени или напуштени, може да се јави и љутња и бес и жеља за осветом, али све то престаје када уочите да је са таквим осећањима бесмислено живети.

Музика у овом Хејговом филму је веома важна, осликава комплетан живот протагониста, а шта је звук вашег живота?

Звук клавира. Клавир је мој инструмент. Видели сте како га свирам у филму. Та сцена није била планирана, Ендру Хејг ју је убацио када ме је чуо како свирам у паузи снимања. Свиђа ми се та спремност на импровизацију и глумачку слободу.

Да ли сте увек имали слободу глумачких избора?

Увек постоје врсте филмова у којима радо учествујем и због праве текстуре, психолошког богатства и поштене намере да филм не буде забављачки, али и због жеље да се суочим са тим колико експерименталан редитељ жели да буде. У том смислу, да. Моји су избори увек били слободни.

И при пристајању на улогу у филму „Ноћни портир”?

Апсолутно! Наравно, била сам сувише млада да бих имала и потпуну свест о томе, какву имам данас.

Да ли вас је овај филм предуго пратио?

Не мислим тако зато што је овај филм мој кинематографски идентитет. То је нешто што сам ја са почетка филмског живота. Тачно је да је од ове улоге прошло толико пуно година, али не видим разлога зашто бих престала да се идентификујем са њом.

Гледаћете филм „Педесет нијанси сиве”?

Да, радознала сам да га видим, јер ми сви причају о томе у стилу: „Знаш то је помало садо-мазо, баш као и ’Портир’”. Руку на срце, сама књига је лоша, али ја је волим јер је „треш”.

Дистрибутери га најављују као веома „класи”, са стилом?

Да, „класи” садо-мазо! И „Ноћни портир” су називали „класи” филмом, а велики филмски критичари су се тада питали: „Како је она могла то да уради?”

Гледате ли понекад филмове из своје младости?

Само када их случајно ухватим на телевизији. Недавно сам гледала Висконтијев „Сумрак богова” и знате шта – то сам још увек ја!

Никада се нисте плашили да изложите своје тело на великом платну и фотографијама, чак и данас, у овим годинама?

Често прочитам о себи да старим грациозно и тај ми се термин свиђа. Сматрам да не треба паничити и плашити се година. Не треба мењати лице, потребно је да оно „расте” заједно са вама, зато и нисам присталица пластичних операција.

Пишу често и да вас још увек сматрају секс симболом?

Није ли то најбољи доказ да сам још жива? Ха! Треба бити жив и још увек жртвовати себе и стављати се у руке судбине, имати храбрости за скок са литице. Наравно, говорим о метафоричком скоку у непознато, приликом одабира сваке улоге. Срећом те имам професију која ми омогућава те узбудљиве и занимљиве скокове. Професију због које ме вера у себе и у своје срце још није напустила.

Веровали сте у себе и током својих првих глумачких корака?

Јесам, али на другачији начин, без потпуне свести о себи и својим вредностима. Ако желите да дате нешто вредно од себе, морате да се осећате потпуно изложеном и да пратите тај унутрашњи осећај да сте створени за нешто велико у животу. Мислила сам да ће бити потребно доста времена да то остварим, али сам знала да ћу бити неко ко може нешто вредно да пружи.

Јесте ли одувек имали и осећај сопствене привлачности?

Да, то никада није био проблем. Момци су ме волели.

Играли сте са Шоном Конеријем у „Зардозу”?

Шон је увек био ловац. Волео је да игра голф и да девојчице трче око њега.

Играли сте и са Полом Њуменом?

Мислим да су то неки од најфинијих момената у мом глумачком животу. Тај заједнички рад у Луметовој „Пресуди”. Наравно, не мислим на моменат када ме Пол Њумен ошамари!

Да ли вас је Вуди Ален видео као комичарку?

Ја сам и почела каријеру као комичарка. Један од мојих првих филмова био је комични „Џорџи” Силвија Наризана. Лин Редгрејв је била Џорџи, а ја њена хедонизму склона цимерка, несносна Мередит. Вуди Ален ме је видео у лику нестабилне бивше девојке Дори у филму „Сећања на звездану прашину” јер сам, како је рекао, имала у себи „интересантне неуротичне квалитете”.

Најдражи вам је као партнер ипак био Дирк Богарт?

Он је био мој најдражи пријатељ и велики ослонац у филмовима „Сумрак богова” и „Ноћни портир”. Ми смо имали посебан однос и као партнери и искрени пријатељи. Много ми недостаје.