Постојано и непретенциозно

Базирајући свој програмски концепт на фокусирању већ афирмисаних (и проверених) ауторских појава, без дозе ризика и провокације које углавном прате промовисање актуелности (и младих) на рецентној сцени, у Галерији РТС-а отворена је изложба познатог сликара и графичара Миодрага Рогића (1932).

Нове Рогићеве слике представљају део изражајног аутономног система једне индивидуалне митологије коју овај уметник предано негује већ шесту деценију. Наиме, 1956. је одржао своју прву самосталну изложбу. Време, као неопходан фактор, утицало је да се стилска и језичка исходишта овог система базирају на искуствима модерне у чијим се поетским и тематским круговима лакопрепознаје духовна блискост са великим узорима, Матисом и Пикасом.

Дисциплиновано и у дугом временском континуитету настајао је рогићевски свет фигурације, а у његовој мотивској једноставности садржана је и ауторова стваралачка формула. У тој формули светлост, цртеж и простор доминирају као императиви Рогићеве поетике. Наглашени графизам и лапидарне геометријске форме еманирају идеју да се пробраним и, наизглед, једноставним средствима афирмише одређени садржај. У омеђеном мотивском кругу фигурације – мртва природа, фигура, акт – може се пратити сликарева линија лаконских израза и аскетских решења. Та линија следи логику тражења унутрашње форме и голог аксиома чији је исход визуелни радикализам композиције.

Овако артикулисани облици, аскетски очишћени од сувишног, рационално означени чистом линијом и светлом, развијају одређени унутрашњи склад и хармонију, пројицирајући у исто време изражајни систем рогићевске лексике.

Типични за овог сликара, махом камерни формати, некада на светлој, а данас на обојеној позадини са згуснутом материјом у средишту, у новим радовима нижу се и мултипликују у композиционе схеме јачих бојених пасажа.

Сваки нови сусрет са делом Миодрага Рогића повод је да се понове питања о границама реалног и предметног света, о доследности одређене уметничке поетике, о издвајању примарног и секундарног слоја уметничког дела, о димензијама временског круга по чијем обиму се одвија један уметнички живот, о феномену присутности и релативности успеха. Иначе, поводом Рогићевог рада давно је написано: Постојана, усамљеничка и елегантна уметничка појава…

По логици ствари, нова поставка Рогићевих слика припада делу текуће излагачке праксе која је значајна у контексту савремене продукције, одјек тренутног стања и знак континуитета у Рогићевом стваралаштву.

Ипак, може се проблематизовати једно питање.Мада је Рогић лауреат више релевантних признања за своје стваралаштво (Октобарске награде Београда, Политикине награде…), и мада у контексту рецентне сцене више није на првој стваралачкој линији, симптоматично је да његово дело још увек није систематично про/студирано; осим пригодне ретроспективе графика (1996), већа студијска изложба која би представљала рекапитулацију читавог Рогићевог опуса (слике, цртежи, графике) још није приређена. А, време је. Реч је о делу које припада корпусу националне историје уметности, у критици означеном као рефлекс нове фигурације.

У уметничкој пракси 20. века ова уметничко-историјска елаборација одређених појава успешно је реализована у професионалним институцијама, специјализованим за савремену уметност.