Postojano i nepretenciozno

Bazirajući svoj programski koncept na fokusiranju već afirmisanih (i proverenih) autorskih pojava, bez doze rizika i provokacije koje uglavnom prate promovisanje aktuelnosti (i mladih) na recentnoj sceni, u Galeriji RTS-a otvorena je izložba poznatog slikara i grafičara Miodraga Rogića (1932).

Nove Rogićeve slike predstavljaju deo izražajnog autonomnog sistema jedne individualne mitologije koju ovaj umetnik predano neguje već šestu deceniju. Naime, 1956. je održao svoju prvu samostalnu izložbu. Vreme, kao neophodan faktor, uticalo je da se stilska i jezička ishodišta ovog sistema baziraju na iskustvima moderne u čijim se poetskim i tematskim krugovima lakoprepoznaje duhovna bliskost sa velikim uzorima, Matisom i Pikasom.

Disciplinovano i u dugom vremenskom kontinuitetu nastajao je rogićevski svet figuracije, a u njegovoj motivskoj jednostavnosti sadržana je i autorova stvaralačka formula. U toj formuli svetlost, crtež i prostor dominiraju kao imperativi Rogićeve poetike. Naglašeni grafizam i lapidarne geometrijske forme emaniraju ideju da se probranim i, naizgled, jednostavnim sredstvima afirmiše određeni sadržaj. U omeđenom motivskom krugu figuracije – mrtva priroda, figura, akt – može se pratiti slikareva linija lakonskih izraza i asketskih rešenja. Ta linija sledi logiku traženja unutrašnje forme i golog aksioma čiji je ishod vizuelni radikalizam kompozicije.

Ovako artikulisani oblici, asketski očišćeni od suvišnog, racionalno označeni čistom linijom i svetlom, razvijaju određeni unutrašnji sklad i harmoniju, projicirajući u isto vreme izražajni sistem rogićevske leksike.

Tipični za ovog slikara, mahom kamerni formati, nekada na svetloj, a danas na obojenoj pozadini sa zgusnutom materijom u središtu, u novim radovima nižu se i multiplikuju u kompozicione sheme jačih bojenih pasaža.

Svaki novi susret sa delom Miodraga Rogića povod je da se ponove pitanja o granicama realnog i predmetnog sveta, o doslednosti određene umetničke poetike, o izdvajanju primarnog i sekundarnog sloja umetničkog dela, o dimenzijama vremenskog kruga po čijem obimu se odvija jedan umetnički život, o fenomenu prisutnosti i relativnosti uspeha. Inače, povodom Rogićevog rada davno je napisano: Postojana, usamljenička i elegantna umetnička pojava…

Po logici stvari, nova postavka Rogićevih slika pripada delu tekuće izlagačke prakse koja je značajna u kontekstu savremene produkcije, odjek trenutnog stanja i znak kontinuiteta u Rogićevom stvaralaštvu.

Ipak, može se problematizovati jedno pitanje.Mada je Rogić laureat više relevantnih priznanja za svoje stvaralaštvo (Oktobarske nagrade Beograda, Politikine nagrade…), i mada u kontekstu recentne scene više nije na prvoj stvaralačkoj liniji, simptomatično je da njegovo delo još uvek nije sistematično pro/studirano; osim prigodne retrospektive grafika (1996), veća studijska izložba koja bi predstavljala rekapitulaciju čitavog Rogićevog opusa (slike, crteži, grafike) još nije priređena. A, vreme je. Reč je o delu koje pripada korpusu nacionalne istorije umetnosti, u kritici označenom kao refleks nove figuracije.

U umetničkoj praksi 20. veka ova umetničko-istorijska elaboracija određenih pojava uspešno je realizovana u profesionalnim institucijama, specijalizovanim za savremenu umetnost.