Хитлер у српском пиратском издању

Вероватно да је добар део читалаца и купаца „Мајн кампфа” Адолфа Хитлера привукао овом штиву њен мрачни углед табу теме. Загонетка је колико је њих заиста до краја прочитало на више од 500 страна изложену идеологију и програм националсоцијалистичке партије Немачке, дело изразито антисемитско, антикомунистичко и антисловенско. Поједини издавачи који су после 1945. године објављивали овај, како га често називају, Хитлеров политички манифест, образлагали су да то чине да би га читаоци прочитали и са гнушањем одбацили, као и да би га демистификовали, показали да то није „забрањено воће”, већ зло семе. 

„Мајн кампф” (Моја борба), може се као пиратско издање наћи ових дана и у уличној продаји у Београду, што би одговарало статусу „забрањене књиге”. Један продавац овог пиратског издања ипак уверава купца да је превод са немачког сигурно аутентичан, док његов колега на другом продајном месту додаје да је продавао и (легално) издање „Мајн кампфа” са предговором Радомира Смиљанића, док се сада више тражи „ово издање”.
У Србији нема забрањених књига, па то важи и за „Мајн кампф”, али је забрањена пиратерија, као и ширење расне, верске и националне мржње. У Основном тужилаштву у Београду, међутим, кажу да им треба више података о пиратском издању Хитлеровог манифеста да би могли да говоре како се поступа у оваквим случајевима… Легално српско издање „Мајн кампфа” се не продаје само „испод тезге”. Може се наручити и преко сајта два велика ланца књижара.

Са циљем да је читаоци одбаце као нешто погрешно и зло, а не да је на било који начин прихвате, преводио је, према сопственом сведочењу, штиво Адолфа Хитлера Радомир Смиљанић, германиста, публициста и књижевник, у време док је ова књига још била забрањена. Његов превод „Мајн кампфа” једини је превод на српски језик, не рачунајући пиратска издања за која није познато да ли су плагирали Смиљанића. Немачко издање „Мајн кампфа” из 1945. године, Смиљанић је добио од нобеловца Хајнриха Бела, којег описује као великог антинацисту.

– Он ме ја замолио да преведем на српски језик, јер је сматрао да наш народ мора бити упознат са тим. Уз издање сам објавио и моје критичке коментаре на готово 300 страна. Тамо где Хитлер каже да је одмалена схватио да су Јевреји један заостали, грозни сој, наводио сам имена више од двадесет Јевреја нобеловаца. Они су градили свет, а Хитлер га је рушио. Што се тиче пиратских издања, ја ту не могу ништа, ту би мој издавач требало да реагује – каже Смиљанић.

Народна библиотека Србије има издања „Мајн кампфа”, сва са предговором и критичким коментарима Радомира Смиљанића, објављивана неколико пута током протеклих година: 1990, 2001. и 2010. године. „Мајн кампф” објављен је и 2014. године, али како напомињу у библиотеци, ову књигу још нису добили. Илинка Смиљанић из Народне библиотеке Србије каже да од почетка деведесетих година прошлог века више нема такозване забрањене литературе.

– Што се тиче пиратских издања, ми смо ту немоћни. Обавеза је издавача да нам преда публикацију, а свака књига мора да има ISBN број, који се штампа на последњој страни – каже Илинка Смиљанић.

Ово није и једино дело са потписом Адолфа Хитлера код нас. Београдски издавач „Metaphysica” објавио је „Мој поредак света”, „Политички тестамент” и „Разговоре за столом”, под именом нацистичког вође. „Политички тестамент” забележио је Мартин Борман у последњим Хитлеровим данима 1945. године, а „Разговоре за столом” забележио је фиреров лични лекар Хајнрих Пикер. Др Милан Кољанин са Института за савремену историју каже да је „Политички тестамент” веродостојан историјски извор иако постоји сумња да га је записао баш Борман.  
Представљајући на свом интернет сајту ова издања, издавач се определио да нам скрене пажњу на литерарне домете „Политичког тестамента”, што је права реткост, будући да се око Хитлерових дела обично воде полемике да ли би их требало објављивати или не. У кратком приказу „Политичког тестамента”, који се састоји од Хитлеровог обраћања најближим сарадницима пред сам слом нацистичке Немачке, наведено је да „драматски набој ових тренутака даје посебну вредност књизи, а Хитлерове мисли могу да се уврсте у ред трагичних Шекспирових јунака – краља Лира или Магбета”. Главни уредник у издавачкој кући „Metaphysica” Александар Драмићанин наводи да и кад читате „Краља Лира” није вам пријатно, јежите се, као и да овог Шекспировог јунака савладава лудило.

– И овде се види слом једне идеологије, једне политике, једног народа и ту имате невероватне мисли, невероватне реченице набијене великом трагедијом, великом драмом. У том смислу су оне велики литерарни и мисаони домет. Објављујући први пут код нас ове књиге, водили смо се тиме да ако се те књиге не прочитају да се неће разумети време које је претходило Другом светском рату, ни политички процеси који су се у том тренутку одвијали, ни историјски процеси. Оне су важне и за разумевање садашњости. Политички и историјски процеси су жилави, дуготрајни, ако мислимо да се нешто завршило окончањем Другог светског рата, ту грешимо зато што постоје клице идеја које не умиру, него васкрсавају, поново добијају на политичком замаху – каже Драмићанин.