Једна несуђена љубав

Пре равно два века удварао се један Флор Иванович Огњев нашој Мини Караџић, ћерки Вука Стефановића Караџића. Страсно и надахнуто, писао јој је млади Флор писма, надајући се да она дели иста осећања. А топла и искрена Флорова писма после два века сакупио је и проучио историчар књижевности Голуб Добрашиновић који за ову „малу ексклузиву” сада покушава да пронађе издавача. Са жељом да му помогнемо да објави Флорова писма Мини (Минина, нажалост, немамо, остала су код Флора), разговарамо о писмима која су годинама чувана у архиву САНУ, и кроз причу упознајемо несуђеног српског зета.

– Средином четрдесетих година 19. века Флор Иванович Огњев био је један од многобројних посетилаца дома Вука Караџића. Након студија медицине млади лекар креће на усавршавање у Париз, и на пропутовању кроз Беч, упознаје Вилхелмину, за којом су многи тада лудовали. Млада Мина кретала се у високом, ученом друштву, имала утицајне контакте, и удвараче, и није пропуштала словенске балове на којима је привлачила пажњу. Млада и перспективна каква је била, у добу када је могла и хтела да учи, са Флором се могла зближити у заједничким садржајним разговорима. А лепа Вукова кћи јамачно је годила госту из Русије својим разноликим амбицијама: песничким талентом, клавирским умећем, неуморном сликарском палетом и знањем неколиких језика. Па ће јој тако заљубљени и нестрпљиви Флор из париске престонице отписивати честа и топла писма, њих четрдесетак на броју – прича Голуб Добрашиновић.

Ословљаваће је Флор суперлативима, називати у писмима „голубушка”, „душењка”, „обожавана богиња”, љубити трилионима подигнутим на десети степен. Јер, човек је одлучан, заљубљен, спреман да воли, трпи и прашта, а драга га у писмима подучава стрпљењу…

Међутим, пре искрено него тактички, Мина Караџић задржава пријатељство на дистанци. Нити пристаје нити га одбија. Усамљено далек, Флор пати. Свестан да „у љубави влада онај који мање воли”, жели да драгу бар обрадује поклонима. Наручује јој сат из Швајцарске, тражи меру руке и ноге за рукавице и ципеле, купује разне парфеме, помаде и сапуне, жели да је претплати на „Париску моду” и „Музичке новине”, обећава италијанске класике, пита да ли је без њега научила да игра шах…

– Но, сем патетичних излива Флорових емоција, писма су значајна јер из њих добијамо једну, донекле измењену, слику и о Вуковом карактеру. Упознајемо Караџића практичара који у први план ставља интерес свог детета и гледа како што боље да удоми ћерку. Наше горе патријархалац, Вук је волео синове али је на Мину био посебно болећив, што и не чуди после 11 дечјих гробова у породици. Мина му је помагала у раду, обављала разне послове, пратила га на пут. Једном приликом је чак рекао: „Чини ми се да ће ми од све моје деце, остати само моја дела…”, каже Голуб Добрашиновић.

Увек у беспарици и недаћама, Минини родитељи овако расуђују: спахијски син, с лекарском дипломом, образован и нежан био би повољна прилика за њихову мезимицу. Преписка очева, несуђених пријатеља, међутим, баца сенку на однос двоје младих. Како је изгледа Флор више обећавао него што је имао (уочи венчања признао је да нема никаквог властитог имања), искрсле су злокобне сумње.

– Као отац Вук је, с пуно бриге и права, хтео да утаначи и утврди пристојне услове за ћеркин живот у Русији. У родитељском дому, објашњавао је Вук у писму несуђеном пријатељу, Мина је живела скромно и задовољно. А у Русији, по удаји, хтела би удобан и господски живот („стан не мора у најбољем, али да не буде ни у најгорем делу града”), кочије и кувара, два учитеља и могућност за куповну потребних књига. Флоров отац, међутим, никако да пошаље новац за свадбу, а Флоров брат од Вука тражи паре на зајам. Какве су то спахије које немају за толико новца, сумњао је Вук док су се многи у то време, па и Бранко Радичевић, веома интересовали за његову мезимицу–каже Голуб Добрашиновић.

И, како-тако, дошло је и до дуго очекиване веридбе али заруке, нажалост, кратко трају. Мина дуго потом остаје сама, а Флору се, бар када је о финансијама реч, посрећило. Запослио се као московски лекар, добио стан у Москви (са 11 соба и баштом!), оженио се и повукао. Речју, изгорео у неоствареној љубави и препустио се колотечини живота…

Да се оженио Мином, размишља Добрашиновић, Минина судбина вероватно би било ведрија него што је заиста била. Мина се касније удала за Алексу Вукомановића, професора Лицеја, са којим је била годину дана у браку. Са њим је имала сина Јанка, несрећно страдалог у „америчком рулету” када му је било 20 година. Некад светска жена, из многочлане породице, остала је сама, и ни са ким се није дружила. Умрла је у Бечу, мошти су јој пребачене на Топчидерско гробље а касније пресељене у савиначку цркву, задужбину Обреновића.

Флор је умро три године пре ње.