Одликаши и бунтовни ђаци

Победа Сиризе отворила је политичку раселину која ће се, уз сав труд Брисела да је затрпа, неминовно ширити. Иако су, бројчано бар, побуњеници за сада у мањини, видљиво је да се Европа раздваја у две групације не само у односу према дужничкој кризи, већ и у односу на карактер структуралних промена које се овога пута оспоравају на суштински различит начин.

На једној страни су „одликаши” који не само што безусловно прихватају све захтеве међународних финансијских институција, већ и снисходљиво истичу како их због тога свуда у свету хвале. На другој су „побуњеници”, који јасно стављају до знања да се неће слепо покоравати свим налозима Брисела и ММФ-а.

Нова грчка влада се, још одређеније, супротставља мерама штедње истичући да су оне, уместо опоравка привреде, за последицу имале „хуманитарну катастрофу”. Са истом отвореношћу поручује се да су претходне владе у Атини више бринуле о намирењу страних поверилаца него о опоравку привреде, те отуда новац од приспелих зајмова није улаган у покретање нове производње и подстицање потрошње, већ у отплату ранијих обавеза чиме је држава улазила у нови злокобни дужнички циклус.

Покренуте су тако теме од огромног значаја које доводе у сумњу не само досадашњу европску економску и финансијску политику, већ и неолиберални прилаз у целини. Неминовно се, у том контексту, наметнуло још од раније присутно питање ко треба да сноси терет кризе:осиромашени грађани или банке и исто тако лакоме кредитне институције.

Противници Сиризе у Бриселу и Берлину су, после краткотрајне збуњености, закључили да је за њих најцелисходније да неминовне шире структуралне промене поново врате у уски оквир искључиво поверилачких потраживања. Претећи су упозорили да се дугови и из правних и из моралних разлога морају вратити. Из Атине је одмах одговорено да се нове грчке власти неће оглушивати о своје обавезе, али да о њима желе да преговарају у ширем контексту целисходности до сада предузетих мера и одговорности за кризу у целини.

Иако је на тај начин отклоњено највеће страховање кредитора, наглашавање моралне обавезности дужника није се за повериоце завршило ништа боље. У расправи о томе дошло се чак до Шекспировог „Млетачког трговца” и питања да ли су зеленашке камате узор моралног пословања. Покренута су и друга, за потражиоце, такође, неугодна питања: од тога колико вреде депозити Грчке банке који су развучени у време окупације до захтева за плаћање ратне одштете од Немачке и повраћаја опљачканог грчког уметничког блага из Британског и других музеја.

И једна и друга страна су у међувремену ублажиле почетне ставове отварајући простор за могући компромис. Али да „нема назад” на недвосмислен начин је поручио и премијер Ципрас са говорнице парламента.

Како ће се та два на први поглед непомирљива становишта усагласити без споразума са повериоцима питање је које мучи и најватреније присталице Сиризе.

Посредно одговоривши и на то питање премијер је изјавио како је „сигуран да и Европа разуме да грчки избори нису били само просто гласање и промена владе, већ нешто много више”. Путовања грчких званичника потврдила су да је бар у неким европским престоницама схваћена порука да то „много више” не може да се сведе само на утеривање дугова.

До већег разумевања поверилаца свакако није дошло због тога што су лихварски гени кредитора утрнули пред најездом саосећања и разумевања, већ због процене да се преговарачки капацитети Атине никако не смеју потцењивати.

На ублажавање ставова европских моћника свакако је утицала и чињеница да је програм Сиризе у великој мери привлачан и за све масовније политичке покрете у другим земљама Европе, нарочито на њеном југу, у Шпанији и Италији.

Ако се, према томе, жели зауставити ширење раселине која има снагу тектонског политичког поремећаја морају се уважити гласови нових, у пуном смислу, народних покрета који излаз из кризе виде у подстицању потрошње и производње, а не у штедњи (читај: гуљењу грађана до голе коже).

Постоји, наравно, и други начин, тако што ће се бунтовни ђаци избацити из учионице. Садашња европска заједница би, свакако, и без Грчке могла да опстане, али би се одрицањем од своје духовне постојбине претворила у најобичнији континентални банкарски шалтер.

Новинар