Odlikaši i buntovni đaci

Pobeda Sirize otvorila je političku raselinu koja će se, uz sav trud Brisela da je zatrpa, neminovno širiti. Iako su, brojčano bar, pobunjenici za sada u manjini, vidljivo je da se Evropa razdvaja u dve grupacije ne samo u odnosu prema dužničkoj krizi, već i u odnosu na karakter strukturalnih promena koje se ovoga puta osporavaju na suštinski različit način.

Na jednoj strani su „odlikaši” koji ne samo što bezuslovno prihvataju sve zahteve međunarodnih finansijskih institucija, već i snishodljivo ističu kako ih zbog toga svuda u svetu hvale. Na drugoj su „pobunjenici”, koji jasno stavljaju do znanja da se neće slepo pokoravati svim nalozima Brisela i MMF-a.

Nova grčka vlada se, još određenije, suprotstavlja merama štednje ističući da su one, umesto oporavka privrede, za posledicu imale „humanitarnu katastrofu”. Sa istom otvorenošću poručuje se da su prethodne vlade u Atini više brinule o namirenju stranih poverilaca nego o oporavku privrede, te otuda novac od prispelih zajmova nije ulagan u pokretanje nove proizvodnje i podsticanje potrošnje, već u otplatu ranijih obaveza čime je država ulazila u novi zlokobni dužnički ciklus.

Pokrenute su tako teme od ogromnog značaja koje dovode u sumnju ne samo dosadašnju evropsku ekonomsku i finansijsku politiku, već i neoliberalni prilaz u celini. Neminovno se, u tom kontekstu, nametnulo još od ranije prisutno pitanje ko treba da snosi teret krize:osiromašeni građani ili banke i isto tako lakome kreditne institucije.

Protivnici Sirize u Briselu i Berlinu su, posle kratkotrajne zbunjenosti, zaključili da je za njih najcelishodnije da neminovne šire strukturalne promene ponovo vrate u uski okvir isključivo poverilačkih potraživanja. Preteći su upozorili da se dugovi i iz pravnih i iz moralnih razloga moraju vratiti. Iz Atine je odmah odgovoreno da se nove grčke vlasti neće oglušivati o svoje obaveze, ali da o njima žele da pregovaraju u širem kontekstu celishodnosti do sada preduzetih mera i odgovornosti za krizu u celini.

Iako je na taj način otklonjeno najveće strahovanje kreditora, naglašavanje moralne obaveznosti dužnika nije se za poverioce završilo ništa bolje. U raspravi o tome došlo se čak do Šekspirovog „Mletačkog trgovca” i pitanja da li su zelenaške kamate uzor moralnog poslovanja. Pokrenuta su i druga, za potražioce, takođe, neugodna pitanja: od toga koliko vrede depoziti Grčke banke koji su razvučeni u vreme okupacije do zahteva za plaćanje ratne odštete od Nemačke i povraćaja opljačkanog grčkog umetničkog blaga iz Britanskog i drugih muzeja.

I jedna i druga strana su u međuvremenu ublažile početne stavove otvarajući prostor za mogući kompromis. Ali da „nema nazad” na nedvosmislen način je poručio i premijer Cipras sa govornice parlamenta.

Kako će se ta dva na prvi pogled nepomirljiva stanovišta usaglasiti bez sporazuma sa poveriocima pitanje je koje muči i najvatrenije pristalice Sirize.

Posredno odgovorivši i na to pitanje premijer je izjavio kako je „siguran da i Evropa razume da grčki izbori nisu bili samo prosto glasanje i promena vlade, već nešto mnogo više”. Putovanja grčkih zvaničnika potvrdila su da je bar u nekim evropskim prestonicama shvaćena poruka da to „mnogo više” ne može da se svede samo na uterivanje dugova.

Do većeg razumevanja poverilaca svakako nije došlo zbog toga što su lihvarski geni kreditora utrnuli pred najezdom saosećanja i razumevanja, već zbog procene da se pregovarački kapaciteti Atine nikako ne smeju potcenjivati.

Na ublažavanje stavova evropskih moćnika svakako je uticala i činjenica da je program Sirize u velikoj meri privlačan i za sve masovnije političke pokrete u drugim zemljama Evrope, naročito na njenom jugu, u Španiji i Italiji.

Ako se, prema tome, želi zaustaviti širenje raseline koja ima snagu tektonskog političkog poremećaja moraju se uvažiti glasovi novih, u punom smislu, narodnih pokreta koji izlaz iz krize vide u podsticanju potrošnje i proizvodnje, a ne u štednji (čitaj: guljenju građana do gole kože).

Postoji, naravno, i drugi način, tako što će se buntovni đaci izbaciti iz učionice. Sadašnja evropska zajednica bi, svakako, i bez Grčke mogla da opstane, ali bi se odricanjem od svoje duhovne postojbine pretvorila u najobičniji kontinentalni bankarski šalter.

Novinar