Кад страх савлада љубав према послу

Психичко и физичко злостављање, које све већи број запослених, посебно жена, доживљава на свом радном месту, добило је светске размере. Мобинг је постао распрострањен у великим мултинационалним компанијама подједнако колико и у малим приватним предузећима.

Сматрајући проблем веома озбиљним, недавно је у Загребу одржана Прва међународна конференција о мобингу са циљем да овај вид тортуре уђе у законске оквире и да се оформе закони који ће санкционисати наведени преступ.

Председник удружења „Стоп мобинг”, из Србије, Александар Илић говори о овом великом проблему који може оставити тешке последице на особе које су малтретиране. Према његовим речима, термин „мобинг” подразумева психички терор, непријатељски или неетички вид комуникације који потиче од једне или више особа, који је системски усмерен на појединца у беспомоћној или незаштићеној позицији и који се не може ослободити јер се поступци мобинга непрестано понављају. Иако се у јавности чешће могу чути случајева малтретирања жена на радном месту, наш саговорник истиче да, према испитивањима њиховог удружења, нема битне разлике јер су сви подједнако на удару. Ситуација увек зависи од полне структуре и радне организације која се испитује.

На питање да ли се профил потенцијалног извршитеља мобинга може унапред препознати, Александар Илић каже: „Веома тешко јер се они увек, у почетку, представљају као пријатељи или неко ко жели да помогне, а касније се то користи у сврху малтретирања и психичког терора. На први поглед они изгледају као и сви други. Њихове методе су веома перфидне, увек то раде насамо са жртвом или, ако то раде да група види, то је увек сценарио да се жртва доведе у ситуацију да је она сама крива и да је „заслужила” да се тако понаша према њој”, објашњава Илић.

Наглашавајући да су у пракси имали веома тешке случајеве мобинга, са последицама као што су страх, депресија, безнађе или покушаји самоубиства, наш саговорник истиче да су у неким ситуацијама проблеми били толико озбиљни да су жртве мобинга постали психијатријски пацијенти, односно да су обавезно морали да се обрате за стручну помоћ, јер сами нису могли да изађу из те ситуације.

Са друге стране, неки су самоиницијативно узимали средства за смирење, што је веома опасно и може имати последице на здравље. Када је реч о законској регулативи која санкционише преступнике који врше мобинг, Александар Илић напомиње да код нас још не постоје конкретние правне норме, већ се одређени облици регулисања односа налазе у Закону о раду, а односе се на забрану дискриминације и сексуалног узнеимиравања. Ипак, без јасно предвиђене законске санкције. „Закон дискриминише жртву јер терет доказивања, који је дуготрајан и мукотрпан, пада на жртву и доводи је у ситуацију да се брани од нечега за шта није крива”, каже председник удружења „Стоп мобинг” и додаје да због могућих последица по психичко здравље, жртве мобинга треба прво да се обрате психијатру или психологу. После тога на ред долази адвокат који проналази начин да се све то и докаже и судски процесуира. И удружења овог типа могу пружити помоћ жртвама. Како каже Илић, сви који желе да им се обрате потребно је да пошаљу пријаву, што опширније описану без икакве документације. Удружење оцењује да ли је и која врста мобинга у питању и шта се у конкретном случају може урадити за жртву. После тога жртва ће бити контактирана и добиће предлог, у зависности од случаја, шта јој може бити пружено као могућа помоћ. „Докле год жртва то жели она је анонимна за јавност. Њена сагласност је потребна уколико жели да цео случај доспе до медија или да добије судски епилог”, наглашава Илић и додаје да док мобинг не уђе у законске оквире детаљнији рад на овом проблему није могућ.