Не оптужујемо, не пресуђујемо

Нисам гајио превелике илузије да ће се господин Апостоловски у одговору на мој коментар превише бавити садржајем досијеа „Рудница”. Осим у последња два пасуса. Пасусчића, да не кажем. Ја ћу обрнути ствар – у два пасуса ћу одговорити на мање важне ствари, а остатак ћу посветити досијеу „Рудница”. То ће бити мој последњи покушај да убедим новинара „Политике” да пажљиво прочита 42 странице текста ако већ жели да пише о досијеу.

Не видим ништа спорно у томе што сам се као новинар агенције Сенсе, која свакодневно предано извештава о суђењима пред Хашким трибуналом, усудио да сарађујем на изради досијеа на тему разних злочина. Не видим ништа спорно ни у томе што сам члан Управног одбора Фонда за хуманитарно право. Не бих желео да додатно узнемирим новинара „Политике”, али осим поменутих, обављам различите друге друштвене улоге. Можда ускоро прихватим позив у школски савет родитеља. Смем ли? Имам, међутим, само један посао – новинар агенције Сенсе.

Што се навода о америчком утицају на рад Хашког трибунала тиче, нисте изрекли ништа што ми као агенција Сенсе одавно нисмо објавили. Од „Викиликса” до улоге судије Теодора Мерона у обарању пресуда Готовини и Маркачу, потом и Перишићу. Радујем се вашем интересовању за ту тему и позивам вас да ми доставите све ново до чега сте преданим новинарским истраживањем дошли. Додатне поуздане информације радо ћу користити у својим текстовима, али нисам спреман да паушално оптужујем. Истина је, избегавам одговор на питање у вези са Антином, јер о томе други засигурно знају више од мене. Ако вам икада затреба за текст, јавите се, повезаћу вас са њима.

Сад оно главно. У последња два пасуса Апостоловски износи невероватан број неистинитих и површних тврдњи по квадратном милиметру. Да није тога, не бих се обазирао на његов одговор. Поново се не устручава да изнесе тешке закључке о нечему што очито није прочитао. У досијеу смо, каже, унапред донели пресуду: одговорност војске је евидентна, Диковић је ратни злочинац. Зар? Опет вам кажем – морате врло пажљиво прочитати досије. Такве оптужбе тамо не постоје! У досијеу су предочени аутентични документи Војске Југославије који снажно указују да су злочине у Резали, Старом Чикатову и Гладном Селу починили припадници Диковићеве бригаде. Да ли је то заиста тако и да ли њихови злочини њега чине одговорним, одлуку треба да донесе суд. Зато и позивамо на истрагу Тужилаштва за ратне злочине.

Замислите сад ово – тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић у последњем броју недељника „Нин” каже: „Дефинисали смо да се одиграо злочин и да су стрељани цивили у селу Резала на Косову.” У досијеу Фонда се наводи Диковићево наређење за ангажовање Другог батаљона његове бригаде заједно са МУП-ом 5. априла 1999. године у Резали, када су цивили стрељани. Указано је и на део текста часописа „Војска” у којем се његови војници хвале да су тада били у Резали. Коначно, имате полицијски документ из којег се види да су Диковићу потчињени припадници бригаде у својим рукама имали лешеве убијених цивила. Кажем вам, занимљиво је, прочитајте.

Апостоловски ме, даље, оптужује да у мом виђењу правде нема „суђења, адвоката, одбране…” Реч је о јахању на таласу спина који је у јавности толико пута поновљен да се сад већ узима као аксиом, а гласи отприлике овако: у Фондовом досијеу „Рудница” Диковићу је пресуђено без суђења. То је потпуно нетачно, мада некоме можда добро звучи. Још једном – нико не пресуђује Диковићу, нити га оптужује, у досијеу се наводе докази из којих је и неуком јасно да су он и њему потчињени официри и војници били близу (или на месту) злочина и да би зато могли бити умешани или, у најмању руку, знати ко је одговоран за убиства цивила чија су тела откривена у Рудници. Не оптужујемо, не пресуђујемо. То што су у страху велике очи није одговорност нити брига аутора досијеа „Рудница”.

У једној ствари се, рећи ћу за крај, слажем са господином Апостоловским. На исти начин бих одговорио на питање да ли је генерал Диковић одговоран за злочине. Немам појма. Нека утврди истрага!