Играње парламентаризмом

Нема демократског поретка без изградње демократских установа. Али, нема ваљаних демократских установа без одговарајуће демократске културе. Српска политика нема већих проблема у погледу опредељености за систем оних установа по којима се демократске државе разликује од недемократских. Већ одавно, у том погледу, у Србији постоји консензус.

Невоље са српском демократијом почињу када се пређе на говор и понашање оних актера који делују у институцијама о којима је реч. Ту имамо посла са оним што се подразумева под демократском културом. Шта са тог становишта може да се замери српској политици, заправо неким српским политичарима и странкама? (Овде ће изостати критички осврт на друге актере политичког и јавног живота као што су медији, интелектуалци, невладине организације, итд.)

Одређени тип говора може да наруши углед неких личности и установа у којима делују. Али и ту треба бити опрезан. Сваки говор има своје присталице и противнике и никада нећемо имати  унисоност у оцени неког говорника и његовог језика. Када је реч о политичком говору, знамо да ту има "ватре у трбуху", да се оштрина и жестина смењују са мирним и сарадничким језичким понашањем. Демократија због тога није угрожена, нити је њен углед доведен у питање. Страсни језик је њено законито дете, као што је и онај смирени и разложни.

Сасвим другачије стоје ствари са практичним понашањем човека политике у демократским установама. Сви они који делују у судским, извршним или законодавним телима, уносе у њихов рад и сопствену политичку културу, од које зависи  степен квалитета демократског поретка. Добар пример за продор насиља у скупштину, односно за убацивање улице у њен рад показала је Демократска странка у скупштини Новог Сада ("Спречен обрачун у новосадској скупштини", "Политика", 11. jули 2007). То није први пут да градски одборници ове странке, чистим насиљем у сали, у форми перформанса, изазивају неред и хаос тамо где треба да се говори и слуша једна или друга страна.

Од свих установа демократског поретка најјачи потпорни стуб припада парламенту или скупштини. То је, може се рећи, срце демократског друштва и државе. Ова установа је приликом стварања замишљена као место на коме се састају политички противници, да би кроз расправу усвојили законе и контролисали рад владе. У скупштини се рачуна на жестоке говоре и дебате, али не и на избегавање скупштинских функција, рада у скупштинским телима, а поготову не на одбијања политичке странке да учествује на седницама због неслагања са кадровским решењима друге странке.

Ако неко одбије да учествује у раду скупштине због тога што јој не одговара избор политичког противника на неку од функција, као што је то било недавно са избором Т. Николића, онда то може да буде јасан знак подривања водеће демократске установе. А шта тек рећи о испољавању политичке дискриминације која је забрањена по Уставу! Народ је изашао на изборе и његови гласови морају да се поштују. То је обавеза онога ко себе именује као демократу.

Изузетно рђаву демократску културу шири свако ко се поиграва изборном вољом грађана. Он не само да препоручује нетрпељивост и некомуникацију у скупштини већ сам себе елиминише из политичког поља друштва. Зашто би грађани гласали за некога ко одбија да прихвати одговорност у институцији која репрезентује разлике? И зашто грађани не би наградили оне политичке странке које толеришу политичке противнике у парламенту?

Овакво практично понашање у демократским установама не само да одузима углед најзначајнијој демократској установи већ до одређене мере подрива и њене темеље. Не може се рећи да их руши, али чини све да их не учврсти. Јер, основна порука таковог деловања је – ја или они, ми или ви. А то је јасан знак ауторитарности и недемократичности.

Но, није ово подривање парламентаризма чисто унутрашња ствар Србије. Биљка о којој је реч, залива се у приличној мери из иностраних центара власти и од појединих функционера европских интеграција. Свако "мешање" је нарушавање начела слободе. Зачуђујуће је да ти инострани центри власти и моћи толико инсистирају на грађанским правима, а тако лако посежу за ускраћивањем права државе. Они стално наступају са својим кадровским и програмским захтевима, специјално према Србији, а при томе се мало обазиру на демократску изборну вољу грађана.

Када је о Србији реч, као да не важе демократски избори. Једино су важни "политички играчи". Они не чекају резултате рада већ их унапред оспоравају. А све то, као и низ других облика "мешања", далекосежније од унутрашњих чинилаца подрива систем демократских установа у Србији. Док се унутрашња подривачка култура може  исправити, спољна рачуна са сталним фалсификовањем демократске воље грађана.

Шта да ради демократска Србија? Ништа друго, осим да се бори за афирмацију неподривачке политичке културе.