Igranje parlamentarizmom

Nema demokratskog poretka bez izgradnje demokratskih ustanova. Ali, nema valjanih demokratskih ustanova bez odgovarajuće demokratske kulture. Srpska politika nema većih problema u pogledu opredeljenosti za sistem onih ustanova po kojima se demokratske države razlikuje od nedemokratskih. Već odavno, u tom pogledu, u Srbiji postoji konsenzus.

Nevolje sa srpskom demokratijom počinju kada se pređe na govor i ponašanje onih aktera koji deluju u institucijama o kojima je reč. Tu imamo posla sa onim što se podrazumeva pod demokratskom kulturom. Šta sa tog stanovišta može da se zameri srpskoj politici, zapravo nekim srpskim političarima i strankama? (Ovde će izostati kritički osvrt na druge aktere političkog i javnog života kao što su mediji, intelektualci, nevladine organizacije, itd.)

Određeni tip govora može da naruši ugled nekih ličnosti i ustanova u kojima deluju. Ali i tu treba biti oprezan. Svaki govor ima svoje pristalice i protivnike i nikada nećemo imati  unisonost u oceni nekog govornika i njegovog jezika. Kada je reč o političkom govoru, znamo da tu ima "vatre u trbuhu", da se oštrina i žestina smenjuju sa mirnim i saradničkim jezičkim ponašanjem. Demokratija zbog toga nije ugrožena, niti je njen ugled doveden u pitanje. Strasni jezik je njeno zakonito dete, kao što je i onaj smireni i razložni.

Sasvim drugačije stoje stvari sa praktičnim ponašanjem čoveka politike u demokratskim ustanovama. Svi oni koji deluju u sudskim, izvršnim ili zakonodavnim telima, unose u njihov rad i sopstvenu političku kulturu, od koje zavisi  stepen kvaliteta demokratskog poretka. Dobar primer za prodor nasilja u skupštinu, odnosno za ubacivanje ulice u njen rad pokazala je Demokratska stranka u skupštini Novog Sada ("Sprečen obračun u novosadskoj skupštini", "Politika", 11. juli 2007). To nije prvi put da gradski odbornici ove stranke, čistim nasiljem u sali, u formi performansa, izazivaju nered i haos tamo gde treba da se govori i sluša jedna ili druga strana.

Od svih ustanova demokratskog poretka najjači potporni stub pripada parlamentu ili skupštini. To je, može se reći, srce demokratskog društva i države. Ova ustanova je prilikom stvaranja zamišljena kao mesto na kome se sastaju politički protivnici, da bi kroz raspravu usvojili zakone i kontrolisali rad vlade. U skupštini se računa na žestoke govore i debate, ali ne i na izbegavanje skupštinskih funkcija, rada u skupštinskim telima, a pogotovu ne na odbijanja političke stranke da učestvuje na sednicama zbog neslaganja sa kadrovskim rešenjima druge stranke.

Ako neko odbije da učestvuje u radu skupštine zbog toga što joj ne odgovara izbor političkog protivnika na neku od funkcija, kao što je to bilo nedavno sa izborom T. Nikolića, onda to može da bude jasan znak podrivanja vodeće demokratske ustanove. A šta tek reći o ispoljavanju političke diskriminacije koja je zabranjena po Ustavu! Narod je izašao na izbore i njegovi glasovi moraju da se poštuju. To je obaveza onoga ko sebe imenuje kao demokratu.

Izuzetno rđavu demokratsku kulturu širi svako ko se poigrava izbornom voljom građana. On ne samo da preporučuje netrpeljivost i nekomunikaciju u skupštini već sam sebe eliminiše iz političkog polja društva. Zašto bi građani glasali za nekoga ko odbija da prihvati odgovornost u instituciji koja reprezentuje razlike? I zašto građani ne bi nagradili one političke stranke koje tolerišu političke protivnike u parlamentu?

Ovakvo praktično ponašanje u demokratskim ustanovama ne samo da oduzima ugled najznačajnijoj demokratskoj ustanovi već do određene mere podriva i njene temelje. Ne može se reći da ih ruši, ali čini sve da ih ne učvrsti. Jer, osnovna poruka takovog delovanja je – ja ili oni, mi ili vi. A to je jasan znak autoritarnosti i nedemokratičnosti.

No, nije ovo podrivanje parlamentarizma čisto unutrašnja stvar Srbije. Biljka o kojoj je reč, zaliva se u priličnoj meri iz inostranih centara vlasti i od pojedinih funkcionera evropskih integracija. Svako "mešanje" je narušavanje načela slobode. Začuđujuće je da ti inostrani centri vlasti i moći toliko insistiraju na građanskim pravima, a tako lako posežu za uskraćivanjem prava države. Oni stalno nastupaju sa svojim kadrovskim i programskim zahtevima, specijalno prema Srbiji, a pri tome se malo obaziru na demokratsku izbornu volju građana.

Kada je o Srbiji reč, kao da ne važe demokratski izbori. Jedino su važni "politički igrači". Oni ne čekaju rezultate rada već ih unapred osporavaju. A sve to, kao i niz drugih oblika "mešanja", dalekosežnije od unutrašnjih činilaca podriva sistem demokratskih ustanova u Srbiji. Dok se unutrašnja podrivačka kultura može  ispraviti, spoljna računa sa stalnim falsifikovanjem demokratske volje građana.

Šta da radi demokratska Srbija? Ništa drugo, osim da se bori za afirmaciju nepodrivačke političke kulture.