У одбрану људског капитала

Велики познавалац феномена економске неједнакости и мој драги колега Бранко Милановић недавно је (прошлог петка) (пре)поручио (http://america.aljazeera.com/opinions/2015/2/junk-the-phrase-human-capital.html?utm_&&&)да треба одбацити термин „људски капитал“ и да га треба заменити (старим) термином „квалификованост“. Дакле, не ради се о томе да људски капитал није значајан за формирање бруто домаћег производа и његов раст, него о томе да то није – капитал.

Бранко наводи два аргумента. Први је да термин „људски капитал“ замагљује разлику између два производна фактора, капитала и рада, а други је идеолошки, будући да овај термин ствара утисак да су сви људи у основи капиталисти.

У прилог првом аргументу, Бранко износи пример у коме власник људског капитала мора дебело да ради (осам сати дневно, око 250 дана годишње), док за исти износ факторског дохотка власник финансијског капитала не треба ни прстом да мрдне. Пример, међутим, није добар, будући да он замагљује природу људског капитала. То јесте капитал у том смислу што замењује сирову радну снагу, односно неоплемењени људски рад, познатији као рмбање. То рмбање може да се замени физичким, па тиме и финансијским капиталом, али може да се замени и људским. Они који поседују знатан људски капитал не морају да раде онолико сати и онолико напорно у поређењем са оним који га немају. Универзитетски професори то најбоље знају. Велики део њиховог радног дохотка последица је поседовања људског капитала, а не рмбања. Дакле, јесте капитал!

Надаље, постоје сличности, готово паралеле у формирању финансијског и људског капитала. И један и други се формирају – инвестицијама. У случају финансијског, инвестиције се реализују на основу штедње, а то је одрицање од потрошње расположивог дохотка. У случају људског, инвестиције се реализују на основу одрицања од доколице. Јер када учите, читате, рачунате, решавате тестове и напорно радите све оно што омогућава акумулацију људског капитала, онда је то (велики) радни напор, а не блаженство доколице. А људи напорно раде при таквом инвестирању, не због тога што рад више воле од доколице, већ због тога да би избегли рмбање до краја живота. Дакле, људски капитал не пада с неба, већ се ствара инвестицијама. Дакле, јесте капитал!

Људи могу да штеде и тако инвестирају у сопствени финансијски капитал или да мукотрпно уче и да на тај начин инвестирају у сопствени људски. То је ствар избора: једно у доброј мери искључује друго, будући да, поред личног напора, инвестиције у људски капитал траже и одређене расходе. Како се онда људи опредељују? Једноставно, на основу подстицаја. Који се од та два капитала лакше експроприше? Свакако финансијски. То je један од разлога због кога су Јевреји у Европи увек имали висок ниво људског капитала.

Други Бранков аргумент је у основи идеолошки. Он се противи томе да сви будемо окарактерисани као капиталисти. Па томе у прилог наводи пример портира који устаје у пет ујутро, а кући с посла долази у десет увече, и капиталисте чији се дневни напор своди на ударање лоптице за голф – њих двојица се применом термина „људски капитал“ изједначавају као капиталисти. Проблем с овим примером лежи у томе што овај несрећни портир нема практично никакав људски капитал – због тога и јесте портир. Због чега он нема тај капитал, друго је питање, али за овакав идеолошки аргумент треба поредити радне дохотке високообразованих менаџера и капиталне дохотке богатих власника хартија од вредности. И једни и други су капиталисти, рекао бих.

Чињеница да су неки вратари, а неки директори није ништа ново. Да ли сви који су постали директори то заслужују, друго је питање, али сматрам да није спорно да се људи разликују између себе по много чему, између осталог по људском и финансијском капиталу који поседују.

Нисмо једнаки, разликујемо се! Разликују се између себе студенти: неки добијају блиставе десетке, неки килаве шестице, неки ни то, а свима је на истом факултету предавао исти човек и из исте књиге су учили. Али се разликују њихов природни таленат, марљивост и способност учења. Па се стога и разликују њихови резултати. А разликоваће се и радни дохоци које у будућности буду остваривали. Приноси њиховог људског капитала!

Коначно, за мене који сам своју младост провео у земљи у којој су важни били висококвалификовани и полуквалификовани радници, не допада ми се идеја да под старе дане постанем ВКВ (научни) радник. Исувише сам дуго улагао у свој људски капитал.

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду