Стратегија пропасти

У једној познатој београдској улици две екипе које копају по кантама прошле недеље су се жестоко сукобиле. Наводно, једна је ушла другој у давно подељену интересну зону. Није могуће да свако копа по смећу где му се ћефне. Ред мора и ту да се зна. Чак и они који преживљавају преврћући бачено ђубре имају своју хијерархију утицаја, распоред и поделу територија. Тог дана, у поменутој улици однекуд се појавила потпуно нова екипа. Сумња се да су предвођени бркајлијом због којег би Бата Живојиновић изгубио улогу у „Скупљачима перја” – дошли однекуд из правца Кладова.

Тукли би се цео зимски дан до подне да та важна улица није траса којом колона једне штићене личности често пролази – на путу од резиденције до кабинета. Од тежих повреда била је само једна, али довољна да на мегдан супарничких ђуброкопача поред полиције изађе и екипа хитне помоћи. Шиљком којим се ровари и буши по контејнеру један је убо оног бркајлију у дебело месо. Он је јуначки трпео и није зуцнуо – док се дебела жена са шареном сукњом налик на димије непрестано ударала у груди и драла: Људи помагајте! Уби ми чо’ека... Остадо без чо’ека... Обе супарничке стране су се само псовале на српском – а свађале се, урлале, расправљале и драле на језику за који би се тешко могло потврдити да је ромски.

Ако је призор који сам случајно видео личио на апсурдну и бизарну сцену из неке од трагикомедија коју потписује чувени драмски писац Душко Ковачевић, све друге које нас окружују, запљускују и догађају се пред нашим очима, које миришу и слуте на беду, сиромаштво, страх, разбојништво, породично насиље, пљачку у по бела дана, отимање векне хлеба у пекари, крађу флаше зејтина у маркету, сурово нас опомињу да безнађе, економска криза и нејасне перспективе друштва узимају све већи данак. У очекивању најављиваног и много обећаваног благостања и процвата српске економије и државе – тешко је бити трпељив и преживети до 2016. или 2017. Несумњиво је да се они који нас позивају на стрпљење – труде из петних жила да оптимистична визија изласка из дубоке економске и друштвене кризе буде доминантна у јавности. Да се показатељи сиромаштва, безнађа и безизлазности третирају као спорадичне и одувек присутне појаве на маргинама друштва.

Међутим, сурови економски параметри – никако нам не иду у прилог. Огромна и растућа незапосленост, недостатак инвестиција и задуживање државе до статистичких максимума који нас опасно приближава банкроту, праве онај одраз у огледалу наше стварности – чији сам сведок био у оној београдској улици. И сијасет других догађаја који се међусобно сустижу. Рецимо, више нема раскрснице у Београду на којој вас – чим се зауставите на семафору, неће дочекати испружена рука која тражи новац.

Помислим: зашто толеришемо, или чак афирмишемо нерад као облик друштвеног понашања, и живљења? И када ће нам се то обити о главу?

Медији ту опет играју највећу улогу. Нација се ових дана не тресе због тога – хоћемо ли и коме удомити „Железару Смедерево” и уз огромне државне субвенције сачувати пет хиљада радних места – већ која српска певачица је отишла на Тајланд, са ким је тамо и кад се враћа. Зашто да завршим студије кад ионако немам где да се запослим – могуће је да данас тако размишља свака друга српска тинејџерка. Због чега лупати главу бесомучно учећи – кад напућене усне, нацртане обрве, мало тетоваже и нешто веће дојке решавају све проблеме? Зараза и поплава неукуса, порнографије, шунда, лажног сјаја и лаког живота без рада и муке – избија из сваке секвенце и сваког минута, који, изузев Јавног сервиса – емитују готово сви ТВ канали ? Онај ко учи и заврши студије у року је будала? Онај ко грозничаво јури да нађе било какав посао и ради за 200, 300 евра месечно је ретард коме следи подсмех и цинизам? Има толико начина да се живи од нерада или туђег рада. Попут рекламних огласа – многе дневне новине се утркују да извештавају о таквим догађајима који потврђују ову теорију.

У једном недавном, нажалост, протагониста је била наша Софија Лорен, дама чијој лепоти и таленту смо се дивили деценијама. Због које смо као пубертетлије пунили хладне биоскопске сале само да би је заносну видели у загрљају Александра Гаврића, чувеног капетана Лешија у филму „Обрачун” Жике Митровића. Пре неки дан, у по бела дана у кућу велике српске глумице Јелене Жигон упао је разбојник са фантомком на глави. Храбро ју је давио и тукао – тражећи да му призна где држи новац. Знам како живе глумци и уметници у Србији, знам колики су им приходи, какве су им пензије – па претпостављам да сирота хероина није имала за силника ни приближно адекватан одговор. Показало се тачним – ако желимо да сачувамо голи живот морамо позајмити макар 500 евра! Кад разбојник упадне у наш стан – да ипак имамо нешто да му дамо. Како да нам верује кад му кажемо да немамо ни евро? Ипак, бедник који је упао у стан удовице чувеног Робеспјера и Чеховљевог Иванова, легендарног Стеве Жигона – показао је мало самилости и поштовања. Пре него што је почео да је дави, рекао јој је: Не брините Јелена, ја вас нећу убити... Ипак, и то је нешто. За оног ко буде следећи пут упао – није могао да гарантује...

Глумац, редитељ и сценариста