ПОБЕДЕ И ЗАБЛУДЕ

По нашим медијима и политичарима, недавне спортске победе и успех Марије Шерифовић знатно су побољшали углед Србије у свету. Да би се проверило колико је то тачно, вреди погледати шта се ових дана збива са Дејвидом Бекамом.

Иако је једна од највећих звезда савременог фудбала, чија се тржишна вредност мери стотинама милиона евра, што много значи у америчкој јавности, озбиљни коментатори указују да је већина Американаца можда чула за њега, али да мало њих зна да он игра фудбал, већ само да је он позната личност. Дан уочи Бекамовог доласка у САД, где прелази у клуб "Ел-Еј Галакси", високотиражни листови као "Лос Анђелес тајмс" и "Ју-Ес-Еј тудеј", нису објавили ни реч о томе, а велики дочек по доласку мален је, мерен у односу на величину града.

Из те перспективе посматрано, успех наших спортиста је занимљив за свет колико је и успех таџикистанских фудбалера, уругвајских рукометаша или аризонских рагбиста занимљив нама. Наравно, под претпоставком да се неко уопште занима за нас. Највећи део становништва ове планете појма нема да Србија уопште постоји, многи је, који су чули за њу, бркају са другим земљама, већина оних који нешто знају, знају понеки детаљ, а већина оних који знају нешто више, не утичу ни на јавно мњење ни на доношење одлука.

Шта или ко, где, када, како, у којим срединама и колико ствара углед једне земље, зависи од претходног стања, једном створен углед није јединствен у свим друштвеним групама и он се брзо може променити. С тачке гледишта положаја Србије као државе, битно је какав углед има у једној прилично малој привредној, политичкој и медијској елити која одлучује о односима са њом или утиче на њих.

Ни у време СФРЈ нису рађена истраживања угледа земље у свету иако је он био велики и доста допринео брзом привредном развоју до средње развијене индустријске земље. Многа западна предузећа желела су да преко наших предузећа наступе на тржиштима источне Европе и трећег света, новинари су лако добијали простор у медијима ако су желели да пишу о Југославији, дипломатска служба у Београду била је важан степеник у каријери. Криза и рат током деведесетих свели су углед Србије на најнижу тачку током њеног постојања, она је доживљавана и још увек се у великој мери доживљава као земља ратних злочина, етничког чишћења, криминала и хаоса.

Није данас проблем у томе што не постоји ниједно емпиријско истраживање представе о Србији у свету уопште, а посебно у земљама чије владе одлучују о њеном положају у том истом свету. Није ни у непостојању разумевања да се углед ствара систематским и промишљеним мерама. Проблем је пре свега у томе што се не ради ништа или се ради погрешно.

Привреднике занима потенцијална добит од улагања у Србији, што зависи од природних и радних ресурса, трошкова производње, привредног законодавства, степена корупције и политичке стабилности, баш као што и могућност продаје сопствених производа зависи од истих закона и куповне моћи становништва. Србија није ни у једном погледу посебно привлачна земља, и зато се толико и оклева са инвестицијама у Србији, а нуди на продају роба која доноси брзи обрто.

У политичким круговима углед зависи од начина сарадње са датом земљом, могућности њених политичара да односе са Србијом и представу о њој употребе у домаћој политици, у односима са другим, за њу битним земаљама, те начина на који ће се код нас стварати слика о тој земљи и њеним политичарима. При томе су кључне представе у круговима који одлучују. Ми нисмо битни у великој политици, ми смо углавном средство за поткусуривање или потпуно безначајни као и већина других малих земаља.

Представа о нама у медијима зависи од њиховог политичког опредељења и обзира према тиражу и оглашивачима, и ретко ће искочити из оквира званичне или консензусне политике уколико би то било на штету тиража и оглашавања.

У сва три контекста, наши спортисти и Марија Шерифовић су углавном безначајни по свом учинку, а она је још својим потоњим изјавама о Финцима и хомосексуалцима потпуно потрла оно што је евентуално претходно постигла. Наиме, сви остали чиниоци – спортисти, писци, удружења, исељеници, певачи, било ко, па чак и научници које САНУ радо награђује избором за иностране чланове због њихових наводних просрпских ставова – могу само донекле да модификују представу о нама на боље или на горе, али не и да је промене. Њихов укупни труд значи далеко мање од измене релевантних прописа, а да не говорим о изручењу генерала Младића.

Зато би се пре могло рећи да су успеси наших спортиста побољшали нашу представу о нама самима, него да су утицали на углед Србије у свету. А ако стварно желимо да знамо шта утиче на њен углед, онда ћемо то морати да истражимо уместо да станемо пред огледало увређени питањем: Зашто нас мрзе и не признају да смо ми најлепши?

професор Филолошког факултета у Београду