POBEDE I ZABLUDE

Po našim medijima i političarima, nedavne sportske pobede i uspeh Marije Šerifović znatno su poboljšali ugled Srbije u svetu. Da bi se proverilo koliko je to tačno, vredi pogledati šta se ovih dana zbiva sa Dejvidom Bekamom.

Iako je jedna od najvećih zvezda savremenog fudbala, čija se tržišna vrednost meri stotinama miliona evra, što mnogo znači u američkoj javnosti, ozbiljni komentatori ukazuju da je većina Amerikanaca možda čula za njega, ali da malo njih zna da on igra fudbal, već samo da je on poznata ličnost. Dan uoči Bekamovog dolaska u SAD, gde prelazi u klub "El-Ej Galaksi", visokotiražni listovi kao "Los Anđeles tajms" i "Ju-Es-Ej tudej", nisu objavili ni reč o tome, a veliki doček po dolasku malen je, meren u odnosu na veličinu grada.

Iz te perspektive posmatrano, uspeh naših sportista je zanimljiv za svet koliko je i uspeh tadžikistanskih fudbalera, urugvajskih rukometaša ili arizonskih ragbista zanimljiv nama. Naravno, pod pretpostavkom da se neko uopšte zanima za nas. Najveći deo stanovništva ove planete pojma nema da Srbija uopšte postoji, mnogi je, koji su čuli za nju, brkaju sa drugim zemljama, većina onih koji nešto znaju, znaju poneki detalj, a većina onih koji znaju nešto više, ne utiču ni na javno mnjenje ni na donošenje odluka.

Šta ili ko, gde, kada, kako, u kojim sredinama i koliko stvara ugled jedne zemlje, zavisi od prethodnog stanja, jednom stvoren ugled nije jedinstven u svim društvenim grupama i on se brzo može promeniti. S tačke gledišta položaja Srbije kao države, bitno je kakav ugled ima u jednoj prilično maloj privrednoj, političkoj i medijskoj eliti koja odlučuje o odnosima sa njom ili utiče na njih.

Ni u vreme SFRJ nisu rađena istraživanja ugleda zemlje u svetu iako je on bio veliki i dosta doprineo brzom privrednom razvoju do srednje razvijene industrijske zemlje. Mnoga zapadna preduzeća želela su da preko naših preduzeća nastupe na tržištima istočne Evrope i trećeg sveta, novinari su lako dobijali prostor u medijima ako su želeli da pišu o Jugoslaviji, diplomatska služba u Beogradu bila je važan stepenik u karijeri. Kriza i rat tokom devedesetih sveli su ugled Srbije na najnižu tačku tokom njenog postojanja, ona je doživljavana i još uvek se u velikoj meri doživljava kao zemlja ratnih zločina, etničkog čišćenja, kriminala i haosa.

Nije danas problem u tome što ne postoji nijedno empirijsko istraživanje predstave o Srbiji u svetu uopšte, a posebno u zemljama čije vlade odlučuju o njenom položaju u tom istom svetu. Nije ni u nepostojanju razumevanja da se ugled stvara sistematskim i promišljenim merama. Problem je pre svega u tome što se ne radi ništa ili se radi pogrešno.

Privrednike zanima potencijalna dobit od ulaganja u Srbiji, što zavisi od prirodnih i radnih resursa, troškova proizvodnje, privrednog zakonodavstva, stepena korupcije i političke stabilnosti, baš kao što i mogućnost prodaje sopstvenih proizvoda zavisi od istih zakona i kupovne moći stanovništva. Srbija nije ni u jednom pogledu posebno privlačna zemlja, i zato se toliko i okleva sa investicijama u Srbiji, a nudi na prodaju roba koja donosi brzi obrto.

U političkim krugovima ugled zavisi od načina saradnje sa datom zemljom, mogućnosti njenih političara da odnose sa Srbijom i predstavu o njoj upotrebe u domaćoj politici, u odnosima sa drugim, za nju bitnim zemaljama, te načina na koji će se kod nas stvarati slika o toj zemlji i njenim političarima. Pri tome su ključne predstave u krugovima koji odlučuju. Mi nismo bitni u velikoj politici, mi smo uglavnom sredstvo za potkusurivanje ili potpuno beznačajni kao i većina drugih malih zemalja.

Predstava o nama u medijima zavisi od njihovog političkog opredeljenja i obzira prema tiražu i oglašivačima, i retko će iskočiti iz okvira zvanične ili konsenzusne politike ukoliko bi to bilo na štetu tiraža i oglašavanja.

U sva tri konteksta, naši sportisti i Marija Šerifović su uglavnom beznačajni po svom učinku, a ona je još svojim potonjim izjavama o Fincima i homoseksualcima potpuno potrla ono što je eventualno prethodno postigla. Naime, svi ostali činioci – sportisti, pisci, udruženja, iseljenici, pevači, bilo ko, pa čak i naučnici koje SANU rado nagrađuje izborom za inostrane članove zbog njihovih navodnih prosrpskih stavova – mogu samo donekle da modifikuju predstavu o nama na bolje ili na gore, ali ne i da je promene. Njihov ukupni trud znači daleko manje od izmene relevantnih propisa, a da ne govorim o izručenju generala Mladića.

Zato bi se pre moglo reći da su uspesi naših sportista poboljšali našu predstavu o nama samima, nego da su uticali na ugled Srbije u svetu. A ako stvarno želimo da znamo šta utiče na njen ugled, onda ćemo to morati da istražimo umesto da stanemo pred ogledalo uvređeni pitanjem: Zašto nas mrze i ne priznaju da smo mi najlepši?

profesor Filološkog fakulteta u Beogradu