Сириза и антифашизам

Да ли Сириза ових дана користи празну антифашистичку реторику када упозорава Грке на опасност од „социјалног холокауста” и када њој блиске грчке новине доносе карикатуру В. Шојблеа, немачког министра финансија, у нацистичкој униформи називајући га гаулајтером. Или када приказују А. Меркел како преко телефона прима упутства од Хитлера? Није реч о обичном подсмеху. На делу је озбиљнија дебата око накнаде ратне штете поражене Немачке Грчкој.

Ове захтеве Ципрас ни у кампањи није крио. Зато је још пре грчких избора хамбуршки таблоид „Билд”, „Шпрингеров комбинат за предрасуде”, писао да је Европа у страху, а Сиризине захтеве за репарацијама оценио речима: „Дрско и опасно.” Коментаришући „Билдову” кампању против Сиризе, главни уредник дневника „Нојес Дојчланд” подсетио је на историјат грчких захтева Немачкој.

Репарације је помињао и председник Каролос Папуљас, грчки партизан, немачком председнику Јоахиму Гауку марта прошле године у Атини. Радило се о огромним вредностима које су Немци 1942. запленили из грчке банке. Када је левичарска ПДС фракција ово питање покренула у немачком парламенту 2000. немачка влада то није признала. Левица је у парламенту тврдила да је 1960. Грчкој исплаћено 115 милиона марака, што је само три процента одштете. Када је иста фракција 2010. поново отворила ово питање, немачко министарство је одговорило да је све решено у робној размени Грчке и Трећег рајха. Немачка влада понавља да су немачке репарације регулисане међународним уговорима из 1953. и 1990. Узалуд је левица марта 2014. опомињала да оно што су нацисти украли, Немачка не сме да задржи. Наредног месеца, након Гаукове посете Атини, говорило се чак о 100 милијарди евра које је СР Немачка дужна Грчкој. Да ли је Сириза кадра да уздрма међународно право и репарације од Немачке врати на дневни ред? Може ли овај спор постати вирус потраживања других земаља од Немачке? Или су репарације „празна пушка” Сиризе?

Ко зна? Али Немци добро знају да слика стабилне и богате Немачке у земљама ЕУ захваћеним кризом није ружичаста. Напротив. Ко би трпео високе камате? Није ли отуда оживљена нацистичка прошлост постала пре свега левичарско оружје у борби против немачких савремених кредитора?Десница свуда ћути о фашизму. Шпански економиста Ј. Лопез пише да је Меркелова као Хитлер објавила рат континенту да би данас осигурала привредни животни простор. Да ли претерује и да ли у поменутим грчким карикатурама има реалног антифашизма? Сасвим је сигурно да се немачки злочини не могу редуковати на холокауст, јер Вермахт није био асептична бирократска него расистичка ратна машина, а како је сам Гаук у Дрездену пре неколико дана признао „ми добро знамо ко је почео рат”. Признао је да треба разликовати изворно од реактивног насиља. Јесте минуло 70 година од слома нацизма, и јесте све мање његових живих сведока, али је прошлост светских ратова још жива зато што су још увек актуелне не само њихове моралне него и економске последице. Европска унија је уосталом и створена да би се избегао нови светски сукоб. Али и унутар ЕУ постоје пукотине, живо историјско памћење које ремети њену интеграцију. Може ли Ципрас бити нови детонатор сећања које над Немачком још стоји као морална тољага?Оног сећања које опомиње да се за победничким Вермахтом четрдесетих кретао немачки крупни капитал који није само пљачкао банке освојених држава, него је и систематски деиндустријализовао освојени простор. Првобитну Черчилову намеру да се Немачка 1945. претвори у поље кромпира, казни обичан Немац, саучесник нацизма, и неутралише вечни немачки извор који узнемирава Европу ратовима, измениле су САД којима је била потребна снажна индустријска препрека СССР-у. Хладнији Труман и Ајзенхауер су тада реалније од осветољубивог Черчила проценили да би Црвена армија лакше прегазила поље кромпира него обновљену немачку индустријску државу. Савезничка обнова немачке индустрије била је превентивна. Наравно да је мало ко тада слутио да ће се једног дана поражени претворити у главног повериоца који континенту диктира финансијска правила игре. Историја је непредвидива, а однос повериоца Шојблеа и његовог дужника Варуфакиса сложенији је него што то изгледа на први поглед. Јесте у овом моменту неолиберална ЕУ ближа Шојблеу, али не треба искључити могућност да још неко из ње у неком будућем кризном моменту не посегне за сличним грчким историјским антифашистичким аргументима. Прошлост је неисцрпни политички магацин колико год била далека. Зар нисмо прошле године били сведоци употребе још даље прошлости – Сарајевског атентата?

Социолог, професор Филозофског факултета у Београду