Siriza i antifašizam

Da li Siriza ovih dana koristi praznu antifašističku retoriku kada upozorava Grke na opasnost od „socijalnog holokausta” i kada njoj bliske grčke novine donose karikaturu V. Šojblea, nemačkog ministra finansija, u nacističkoj uniformi nazivajući ga gaulajterom. Ili kada prikazuju A. Merkel kako preko telefona prima uputstva od Hitlera? Nije reč o običnom podsmehu. Na delu je ozbiljnija debata oko naknade ratne štete poražene Nemačke Grčkoj.

Ove zahteve Cipras ni u kampanji nije krio. Zato je još pre grčkih izbora hamburški tabloid „Bild”, „Špringerov kombinat za predrasude”, pisao da je Evropa u strahu, a Sirizine zahteve za reparacijama ocenio rečima: „Drsko i opasno.” Komentarišući „Bildovu” kampanju protiv Sirize, glavni urednik dnevnika „Nojes Dojčland” podsetio je na istorijat grčkih zahteva Nemačkoj.

Reparacije je pominjao i predsednik Karolos Papuljas, grčki partizan, nemačkom predsedniku Joahimu Gauku marta prošle godine u Atini. Radilo se o ogromnim vrednostima koje su Nemci 1942. zaplenili iz grčke banke. Kada je levičarska PDS frakcija ovo pitanje pokrenula u nemačkom parlamentu 2000. nemačka vlada to nije priznala. Levica je u parlamentu tvrdila da je 1960. Grčkoj isplaćeno 115 miliona maraka, što je samo tri procenta odštete. Kada je ista frakcija 2010. ponovo otvorila ovo pitanje, nemačko ministarstvo je odgovorilo da je sve rešeno u robnoj razmeni Grčke i Trećeg rajha. Nemačka vlada ponavlja da su nemačke reparacije regulisane međunarodnim ugovorima iz 1953. i 1990. Uzalud je levica marta 2014. opominjala da ono što su nacisti ukrali, Nemačka ne sme da zadrži. Narednog meseca, nakon Gaukove posete Atini, govorilo se čak o 100 milijardi evra koje je SR Nemačka dužna Grčkoj. Da li je Siriza kadra da uzdrma međunarodno pravo i reparacije od Nemačke vrati na dnevni red? Može li ovaj spor postati virus potraživanja drugih zemalja od Nemačke? Ili su reparacije „prazna puška” Sirize?

Ko zna? Ali Nemci dobro znaju da slika stabilne i bogate Nemačke u zemljama EU zahvaćenim krizom nije ružičasta. Naprotiv. Ko bi trpeo visoke kamate? Nije li otuda oživljena nacistička prošlost postala pre svega levičarsko oružje u borbi protiv nemačkih savremenih kreditora?Desnica svuda ćuti o fašizmu. Španski ekonomista J. Lopez piše da je Merkelova kao Hitler objavila rat kontinentu da bi danas osigurala privredni životni prostor. Da li preteruje i da li u pomenutim grčkim karikaturama ima realnog antifašizma? Sasvim je sigurno da se nemački zločini ne mogu redukovati na holokaust, jer Vermaht nije bio aseptična birokratska nego rasistička ratna mašina, a kako je sam Gauk u Drezdenu pre nekoliko dana priznao „mi dobro znamo ko je počeo rat”. Priznao je da treba razlikovati izvorno od reaktivnog nasilja. Jeste minulo 70 godina od sloma nacizma, i jeste sve manje njegovih živih svedoka, ali je prošlost svetskih ratova još živa zato što su još uvek aktuelne ne samo njihove moralne nego i ekonomske posledice. Evropska unija je uostalom i stvorena da bi se izbegao novi svetski sukob. Ali i unutar EU postoje pukotine, živo istorijsko pamćenje koje remeti njenu integraciju. Može li Cipras biti novi detonator sećanja koje nad Nemačkom još stoji kao moralna toljaga?Onog sećanja koje opominje da se za pobedničkim Vermahtom četrdesetih kretao nemački krupni kapital koji nije samo pljačkao banke osvojenih država, nego je i sistematski deindustrijalizovao osvojeni prostor. Prvobitnu Čerčilovu nameru da se Nemačka 1945. pretvori u polje krompira, kazni običan Nemac, saučesnik nacizma, i neutrališe večni nemački izvor koji uznemirava Evropu ratovima, izmenile su SAD kojima je bila potrebna snažna industrijska prepreka SSSR-u. Hladniji Truman i Ajzenhauer su tada realnije od osvetoljubivog Čerčila procenili da bi Crvena armija lakše pregazila polje krompira nego obnovljenu nemačku industrijsku državu. Saveznička obnova nemačke industrije bila je preventivna. Naravno da je malo ko tada slutio da će se jednog dana poraženi pretvoriti u glavnog poverioca koji kontinentu diktira finansijska pravila igre. Istorija je nepredvidiva, a odnos poverioca Šojblea i njegovog dužnika Varufakisa složeniji je nego što to izgleda na prvi pogled. Jeste u ovom momentu neoliberalna EU bliža Šojbleu, ali ne treba isključiti mogućnost da još neko iz nje u nekom budućem kriznom momentu ne posegne za sličnim grčkim istorijskim antifašističkim argumentima. Prošlost je neiscrpni politički magacin koliko god bila daleka. Zar nismo prošle godine bili svedoci upotrebe još dalje prošlosti – Sarajevskog atentata?

Sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu