Маче међу „озбиљним” сликама

Маче које покушава да се склони од невремена и уђе кроз прозор у собу вероватно никада не би било избор неког строгог ликовног критичара за насловну страну „Магазина”. Још мање сликарке Дојне Баланеско која га је „уловила” на стаклу онако престрашеног, после молбе васпитачице да децу вртића на Звездари обрадује неким својим делом. Маца се свидела деци и још неким великим и малим љубитељима љупких животиња, па је уметница потпуно непланирано насликала и поклонила још најмање пет-шест истоветних „мачића” онима који су молили да им уради исти мотив.

– Само морам да будем лепо расположена када сликам, да не бих преносила на платно нека лоша осећања. Понекад сликам сатима, па данима не узмем четкицу. Првобитно сам ставила и муње иза његових леђа па пошто ме је подсетило на експерименте Николе Тесле одустала сам од громова –и деци се овако свидело – објашњава сликарка уз смешак.

Када смо је посетили у атељеу показала нам је мноштво других „озбиљнијих” слика, којима се сатима и данима посвећује. Друге што су код пријатеља и драгих јој људи завршиле као поклон, чак и код неких јавних личности, па и министара, бизнисмена, снимила је да сачува траг у свом компјутеру о ономе што је радила. Сликарка Дојна никада није до сада продала ни једну своју слику јер јој породичне прилике то дозвољавају: или их понесе на дар или их чува за себе. Трећег нема, с обзиром на то да није спремна да се ценка за сто или педесет евра горе-доле и објашњава да вреде, да је рам италијански...

Са мамом у атељеу

Бели грчки манастир, икона на којој је Пресвета Богородица Тројеручица, Њу Орлеанс изблиза, пароброд, Праг, тушем дочаране улице Дамаска, мртва природа на којој су бобице грожђа оно што посебно привлачи пажњу, коњи у трку, сокак, конаци Хиландара, платна са бојама нанетим шпахтлом, онда цртеж оловком, јапански мотиви, Тунис, мост у Мостару, књиге, стаза налик на једну од оних у Кошутњаку... Мотивима не зна се број, сви насликани истом руком.

– Од четврте године држим четкицу и заиста не знам колико сам тога насликала. Моја мама Флорика, иначе академска сликарка, с којом сам стално била у атељеу, охрабривала ме је јер је видела да умем да цртам и тако мала. Почела сам, дакле, да сликам пре него што сам научила да пишем. И то су били бродићи, једрењаци. Гледала сам како их слика мама па сам онда и ја исто радила. Инсистирала сам да користим исте четке и боје, уљане, мада је мама страховала да ћу их упропастити – сећа се Дојна Баланеско свог детињства у Констанци. Наслеђен уметнички дар после средње школе доказала је уписујући Ликовну академију у Темишвару, а онда се 1993. преселила у Београд јер се удала за Београђанина, пословног човека, коме је у Румунији била преводилац настојећи да преко студентске службе увећа џепарац.

Не може да дефинише шта јој је омиљен мотив, јер, каже, све је питање тренутне инспирације. Показује нам главу коња за коју је прво почела да ради позадину а онда се, када је мало боље погледала, некако сама од себе појавила слика. Мада је још интересантније било када је наносила туш да би испробала нашта ће да личи касније када се осуши, а онда почела по папиру да брише четку. То „брисање четке” сада је урамљено и окачено на зиду собе. Воли дневно светло и игру сенки које се тада разиграју и подстакну јој машту.

Када остави четкице Дојна Баланеско се бави другим помало неочекиваним стварима. Лако јој је кад говори српски, енглески, француски, италијански, не рачунајући румунски и цинцарски уз које је одрастала. Она је Цинцарка чији су преци некада претежно живели у Грчкој, у околини Солуна, а прадомовина им је захватала масив Пинду, одакле су били принуђени да се селе па су доспели и у Румунију.

Речници као преокупација

– Негде сам прочитала да се сваке године изгуби више од десет језика мањина у појединим државама и ја тренутно радим цинцарско-енглески речник да се не би изгубио језик романског народа коме и сама припадам. Завршавам српско-румунски речник израза и идиома – открива Дојна, чије има на румунском значи песма. Додуше, склонија је романима и прози него поезији, Андрић и Црњански су јој омиљени писци, с тим да овог другог чита на ћирилици и често уочи и штампарске грешке на страницама књига.

То што је више од две деценије заправо Београђанка и не стиже да чешће посети оца и преосталу родбину у Констанци будући да је мама умрла у међувремену, надомешта скајпом и интернетом. Тати тако покаже шта је насликала, а до камере понекад донесе и плех да он види шта је тог дана спремала за ручак, смеје се Дојна и признаје да је присталица куваних јела која се једу кашиком. Још ако су спремљена у земљаној посуди – ништа боље за стомак, тврди ова изузетна жена која троши пету деценију живота, али то по њеном изгледу нико не би открио.

– Сарме, ћевапи и качамак су јела Балкана, то сам волела и у Румунији и кувам и овде јер сам због озбиљно нарушеног здравља морала да одустанем од вегетаријанства које сам прихватила из поштовања према животињама – каже сликарка.

Окренемо ли се њеним платнима на којима има и књига, постаје јасно откуд и такви мотиви, с обзиром на то да је италијански усавршавала да би Петраркине песме читала у оригиналу.

– Како је приметио Оскар Вајлд, уметност је оно мало што се изгуби у преводу, па сам пресрећна да слике немају превод – изненађује нас поређењем уметница која пише речнике.

А када смо већ почели причу о сликарки Дојни Баланеско и мачету које је насликала за дечицу, иначе увек најстроже критичаре, уместо већ досадних и у готово свим вртићима присутних Микија, Мини, Паје и Шиље и – побрала похвале најмлађе публике, рећи ћемо да је њена кућна љубимица Маза. Не мачка, већ кученце које је покупила испред зграде као сасвим мало и чим га је унела у собу оно се сместило на тросед и ту остало као члан породице.