Скандинавски митови

Чинило се да Норвежане ништа не може да промени, а онда је дошла нафта, па јој је цена дуго расла, а сада пада. И мада се много више од других заштитила од клетве коју обиље црног злата уноси у крвоток земље, ниска цена енергената, ће додирнути и наизглед непромењиву Норвешку.

Када је из Северног мора , нафта тек почела да утиче у норвешки модел живота  (1971.),  просечни Норвежанин је био исто онолико сиромашан колико и просечни Грк, како указује „Фајненшел тајмс“.

Стандард суседне Шведске био је за педесет одсто виши, док је дански бруто домаћи производ био за трећину већи.

Данас статистика говори обрнуто: Медицинско особље у Норвешкој , и после девалвације круне за 60 одсто више зарађује од њихових колега у САД. Пре девалвације та разлика била је 80 одсто у корист норвешких медицинара. Просечни Норвежанин је 2013. био за 50 одсто богатији од Швеђанина.

Очекујући даљи раст примања многи су се Норвежани задужили да би купили нове куће и станове, а њихова цена могла би да падне и за 30 одсто, пошто је претходно потукла све рекорде. Дуг је остао исти.

Сваки девети Норвежанин ради на неком послу везаном за нафтну индустрију, а сада би неки од њих могли да остану без тих занимања.

„Уколико нафтни подстицај утихне, животни стандард Норвежана ће вероватно опасти што кроз девалвацију круне, што кроз смањење прихода. За сада се то није догодило.“

На ове нове прилике и перспективе уз подсећање на огромне резерве у недодирљивом пензионом фонду којим је држава обезбедила своје суграђане и за много стотина година унапред, мирно је упозорио гувернер Централне норвешке банке Оистеин Олсен. Земља ће се окренути многим другим индустријским гранама чија активност није замрла за време нафтног бума.  Захваљујући мудром вођењу државе уз свеопшту сагласност , Норвешка није проћердала своје енормне приходе , када јој је ветар дувао у леђа.  И сада када је петролејски сектор у опадању, светски аналитичари не очекују кризу на северу Европе. Пад стандарда предвиђају домаћи аналитичари и политичари и о томе се отворено разговара.

Европска егзотика- Због огромних пореза на приходе, великих социјалних бенефиција, државе благостања , подршке трудницама, незапосленима, болесницима, младим и старим , инсистирању на апсолутној полној једнакости, због споја са природом , макар она била и ледена, због сведеног дизајна и људске етике, о скандинавским земљама се говори као о некој врсти европске егзотике. Да ли је то мит који се намерно потхрањује као пример осталом делу Европе чије су вредности урушене? Може ли се говорити о спокојној и толерантној Скандинавији, кад у предграђима Стокхолма гневници пале аутомобиле и разбијају излоге, кад се у Копенхагену пуца у дебатни клуб или у синагогу, кад се по одлуци званичног Осла, норвешким полицајцима први пут уз униформу дају и пиштољи , како би мало агресивније сачували ред у земљи?

Завирите мало у статистику, и сами ћете видети да тај мит има још увек неке добре темеље на којима се држи: Финска има по мерењима Организације за економску сарадњу и развој, најбољи образовни систем, Шведска је пропорционално броју својих становника примила више избеглица из ратних подручја од било које друге европске земље, Исланђани купују више књига него било ко други, и највише енергије црпу из геотермалних извора, Данци су по индексу среће УН, најсрећнији људи на свету.

Ипак много се тога променило и у нордијским друштвима. Неједнакост расте, па је , на пример у Шведској, она у последњих петнаест година порасла четири пута више него у САД. Приметан је раст ксенофобичних партија и група.

Али још увек у Копенхагену, на исту приватну забаву може бити позван радник , премијерка, неки нобеловац, и продавац ципела. На њујоршке партије водоинсталатери се не позивају, како пише амерички „Њујоркер“ .

Шефе, не зови ме после три- Сваки отац или мајка може да изађе усред посла, негде око три, а да га његове колеге не гледају попреко. То тврди , стокхолмски лист на енглеском језику „Локал“. Родитељ каже шефу да га овај не узнемирава телефоном после три, јер иде по своју децу.  Наводно шеф то поштује као свето писмо.

Кафиће у Шведској и Норвешкој у преподневним часовима попунили су сретни очеви са својим бебама. По брачном или ванбрачном пару родитељско одсуство износи 480 дана. Од тога сваки од родитеља мора да испуни своју квоту од 60 дана. Ако неки отац, или не дај боже мајка неће да због гајења деце одсуствује са посла ни та два месеца, тај нема могућност да своју бенефицију пребаци на другог родитеља. Тако су мушки Нордијци научили да повијају бебе, воде их код лекара, певају им успаванке и пијуцкају кафицу.

Док год нешто не пукне и не разбије и овај мит.