Са калемегданске шљаке до златних висина

Оно што су пионири наше кошарке урадили за своју отаџбину може да се у неку руку пореди са достигнућима Тесле, Пупина и Миланковића, јер су једну игру уздигли на ниво науке и прославили своју земљу. Појам „југословенска школа кошарке” данас је познат свима који се студиозно баве тим спортом широм света (213 земаља у чланству Светске кошаркашке федерације), а темељи те школе ударени су у срцу Београда, на Калемегдану, 1945. године.

У ишчекивању премијере филма „Бићемо прваци света” (26. фебруара, Центар „Сава”), редитеља Дарка Бајића, они старији љубитељи спорта вероватно ће покушати да се присете свега оног лепог што нам је донела кошарка на почетку свог златног доба. Они млађи после пројекције могли би да извуку поуку да је успех могућ чак и кад изгледа недостижно.

За разлику од Сталонеовог „Рокија”, измишљеног аутсајдера који се попео на кров света, Бајићеви шампиони су стварни јунаци, из нашег краја, који су упркос многим спотицањима и оспоравањима испунили свој сан. Филм прати две и по деценије (1945–1970) кошаркашког и животног сазревања „велике четворке” – Небојше Поповића, Борислава Станковића, Радомира Шапера и Александра Николића – али и борбу селектора Ранка Жеравице, који је с њима касније чинио „велику петорку” да екипа постане првак света. Када су они почињали кошарку, одмах после окупације, наш национални тим био је вероватно најслабији у региону (изузев Албаније), а да не помињемо Европу и свет.

Шта је било пресудно да се оствари велики успех за кратко време...

Први, помало и заборављен корак, било је упознавање утемељивача југословенске школе Поповића, Станковића, Шапера и Николића, на земљаним теренима БТК на Ташмајдану, почетком 1942, када су имали од 16 до 18 година. Ту су први пут почели да играју озбиљније кошарку (Првенство Београда од 1942. до 1944). Да није било Другог светског рата они се вероватно никада не би ни упознали, нити би кошарка била њихова страст (мада су је Шапер и Николић играли пре окупације, у гимназији).

Оснивање Црвене звезде, у којој су сва четворица на почетку, био је нови корак. Она је, захваљујући Небојши Поповићу, црпла знања са свих страна света, јер је он наручивао уџбенике и опрему из САД и доводио прве стране тренере (Бугарин Темков и Мађар Камараш у Звезди 1946, 1947, Француз Анри Хел повремено на челу репрезентације од 1948. до 1950). Свакако, без ривалства са шест месеци млађим Партизаном не би било ни тако јаке Звезде у то доба.

„Играјте што више с јачима од себе и не пропуштајте велика такмичења”, био је савет првог генералног секретара Фибе Вилијама Џонса свом наследнику Бориславу Станковићу, кад су се упознали на Првом светском шампионату у Буенос Аиресу 1950. Тада смо били последњи. Џонс је међу првима увидео потенцијал наше кошарке, истичући да је то спорт „високих, спретних и жилавих људи”.

Оснивање и јачање клубова... После десетогодишње владавине Црвене звезде (1946–1955), уследила је деценија и по у којој се појавило још пет нових шампиона: Пролетер, Олимпија, ОКК Београд, Задар и Југопластика. Како наглашава отац словеначке кошарке Борис Кристанчич, „није се стварала посебна доктрина југословенске кошарке, већ је свакоме, у сваком клубу, било допуштено да развија своју специфичну игру, и то је заправо била југо школа – скуп различитости”. Све то је подупирала кошаркашка организација из Београда, коју су деценијама водили Поповић, Станковић и Шапер, чак и када су на челној функцији савеза били политичари, почев од Титовог лекара Иве Поповића Ђанија.

Николићева истрајност и Жеравичин експеримент... Александар Николић је првих десет година (1951–1961), волонтерски водио репрезентацију, која је с њим од европског зачеља стигла до другог места, на шампионату у Београду 1961. После његовог одласка у Италију, 1965, државни тим је преузео Жеравица чија је једна парола узбуркала домаћу јавност: „Шансу не треба да пружамо свима, већ само онима који су за кошарку талентовани.” Појам „селекције” са њим је добио сасвим ново значење. Своје јуниоре, с којима је био европски вицепрвак у Порто сан Ђорђу, 1966, убацио је у први тим. Тако је шест момака млађих од 19 година почело пројекат „Пут до првака света”, који је Жеравица откуцао на 22 стране у свом стану у Страхињића Бана.

Тај пројекат је у једном тренутку био оспораван, када су Жеравичини клинци доживели дебакл у Хелсинкију 1967 (девети у Европи), али су га Станковић, Поповић и Шапер јавно подржали.

Три године касније постали смо прваци света у Љубљани.

Сутра: „Бићемо прваци света” између два коша