Како олакшати муке умирућима од рака

Са овог света, када дође време за умирање, људи желе да оду на достојанствен и безболан начин, најрадије код своје куће, окружени ближњима и пријатељима. Реалност је другачија, а у Србији најтеже је оболелима од рака: за њих постоји само 100 постеља, а сваке године малигне болести однесу 21.600 жртава.

Мала нам је утеха да се питање достојанствене, а не смрти у мукама, помиње и у Америци, о чему је недавно известио „Њујорк тајмс”. У САД један од четири оболела од рака умире у болници, исти проценат последњих месец дана проведе на интензивној нези. Већина оболелих са Алцхајмеровом болешћу последњих месеци борави у домовима за старе.

„Отац ми умире у мукама какве не бих пожелео ни најгорем непријатељу”, „умирала нам је пред очима два месеца”... Ово су честе изјаве чланова породица оболелих. Јавна је и тајна да ће онај ко има „везу” обезбедити место у болници и бар своју породицу поштедети немоћи и очаја. Да ли оболелима од рака у последњим стадијумима болести можемо обезбедити стручну помоћ око физичких потреба и болова, емоционално окружење и осећај личног достојанства?

– Као друштво нисмо омогућили да ови најтежи болесници те дане проводе у хосписима, што је пракса у многим развијеним земљама. У Србији не постоји ниједан хоспис, а у нашој установи је тешко збринути умируће од рака, јер ми морамо да имамо простор и болничке постеље за оне болеснике код којих још има простора за лечење и наде за излечење. Са друге стране, породице нажалост често одбијају да негују свог најближег члана који умире. Имали смо чак и ситуацију да породица остави пацијента у ходнику Института за онкологију и побегне – каже директор Института за онкологију и радиологију Србије професор др Радан Џодић.

Наш саговорник каже да је и то доказ да је онкологија деценијама била запостављана. Тек 2014. године на Медицинском факултету у Београду је уведен предмет Клиничка онкологија.

– Сада изгледа да су нас сви проблеми снашли у исто време и да је све потребно решавати као приоритет. Прошли смо ратове и немаштину, а медицина је скупа, па нам је набавка већег броја апарата за зрачење ипак већи приоритет него оснивање хосписа, мада је и то неопходно. Мислим да би установе које припадају секундарном нивоу здравствене заштите, здравствени и клиничко-болнички центри, требало да обезбеде већи број постеља за негу и палијативно збрињавање ових пацијената – став је др Џодића.

Наш саговорник подсећа да оболели од рака умиру лагано, често имају тешке болове, нарочито код метастаза у скелету које су најболније.

– У неким срединама, на пример, у Рашкој области, Новом Пазару, има породица које се о свом болесном члану брину до последњег часа, јер верују да онај ко их је узгајао и подигао заслужује да га негују до смрти. У великим градовима, попут Београда, много је теже то предлагати, јер често три генерације живе у малом стану, а опет мучно је умирати остављен иза неког паравана у болници – каже наш саговорник.

Професор Џодић међутим категорички тврди да у Србији нико не треба да трпи бол, јер постоји доступна и примерена терапија да човек не пати.

– Велика је заблуда да болесник треба да трпи бол. Сваком пацијенту у терминалном стадијуму може се помоћи, олакшати бол и патња, ако се одреди добра терапија. У Србији сваке године од малигних болести оболи 37.000 особа, а 21.000 умре. Канцерски бол се може јавити у свакој фази малигне болести, с тим да се учесталост и јачина бола повећавају како болест напредује. Бол је заправо оно што највише плаши болесника и породицу оболелог од малигне болести. Бол се најчешће јавља код примарних тумора костију и метастаза тумора у костима, тумора органа за варење, плућа, дојке, простате, јајника и грлића материце. Око 25 до 30 одсто болесника има јаке болове – објашњава др Џодић.

Он каже да је канцерски бол могуће отклонити код већине болесника, односно код 70 до 90 одсто пацијената. Др Џодић наглашава и да лечење бола захтева стрпљење, поверење и сарадњу болесника, породице и лекара.

Координаторка за пројекат палијативног збрињавања у Србији др Наташа Милићевић наводи да 33,4 одсто онколошких пацијената годишње умире у болницама, на редовним одељењима, уместо у својој кући, у породици уз стручну помоћ или јединици за палијативно збрињавање.

– Цела заједница и друштво, а не само здравство, мора да мисли о овом проблему. Породица зове Хитну помоћ и по три пута током ноћи, екипе дођу и дају лекове који нису адекватни. Оснивање првог хосписа одлаже непостојање законске регулативе. Закон не препознаје невладине организације као пружаоце услуга палијативног збрињавања, што је решење из развијених земљама – објаснила је др Милићевић.

Такође, до сада по плану, требало једа имамо 300 постеља у палијативним јединицама, али новац је преусмерен на неке друге приоритете.

– Наш проблем је што је у Србији присутан страх од опијата (опиофобија) у породицама и јавности, али и међу неким лекарима у дому здравља, који се не усуђују да напишу рецепте за те лекове и ставе свој печат – поручује др Милићевић.