Kako olakšati muke umirućima od raka

Sa ovog sveta, kada dođe vreme za umiranje, ljudi žele da odu na dostojanstven i bezbolan način, najradije kod svoje kuće, okruženi bližnjima i prijateljima. Realnost je drugačija, a u Srbiji najteže je obolelima od raka: za njih postoji samo 100 postelja, a svake godine maligne bolesti odnesu 21.600 žrtava.

Mala nam je uteha da se pitanje dostojanstvene, a ne smrti u mukama, pominje i u Americi, o čemu je nedavno izvestio „Njujork tajms”. U SAD jedan od četiri obolela od raka umire u bolnici, isti procenat poslednjih mesec dana provede na intenzivnoj nezi. Većina obolelih sa Alchajmerovom bolešću poslednjih meseci boravi u domovima za stare.

„Otac mi umire u mukama kakve ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju”, „umirala nam je pred očima dva meseca”... Ovo su česte izjave članova porodica obolelih. Javna je i tajna da će onaj ko ima „vezu” obezbediti mesto u bolnici i bar svoju porodicu poštedeti nemoći i očaja. Da li obolelima od raka u poslednjim stadijumima bolesti možemo obezbediti stručnu pomoć oko fizičkih potreba i bolova, emocionalno okruženje i osećaj ličnog dostojanstva?

– Kao društvo nismo omogućili da ovi najteži bolesnici te dane provode u hospisima, što je praksa u mnogim razvijenim zemljama. U Srbiji ne postoji nijedan hospis, a u našoj ustanovi je teško zbrinuti umiruće od raka, jer mi moramo da imamo prostor i bolničke postelje za one bolesnike kod kojih još ima prostora za lečenje i nade za izlečenje. Sa druge strane, porodice nažalost često odbijaju da neguju svog najbližeg člana koji umire. Imali smo čak i situaciju da porodica ostavi pacijenta u hodniku Instituta za onkologiju i pobegne – kaže direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije profesor dr Radan Džodić.

Naš sagovornik kaže da je i to dokaz da je onkologija decenijama bila zapostavljana. Tek 2014. godine na Medicinskom fakultetu u Beogradu je uveden predmet Klinička onkologija.

– Sada izgleda da su nas svi problemi snašli u isto vreme i da je sve potrebno rešavati kao prioritet. Prošli smo ratove i nemaštinu, a medicina je skupa, pa nam je nabavka većeg broja aparata za zračenje ipak veći prioritet nego osnivanje hospisa, mada je i to neophodno. Mislim da bi ustanove koje pripadaju sekundarnom nivou zdravstvene zaštite, zdravstveni i kliničko-bolnički centri, trebalo da obezbede veći broj postelja za negu i palijativno zbrinjavanje ovih pacijenata – stav je dr Džodića.

Naš sagovornik podseća da oboleli od raka umiru lagano, često imaju teške bolove, naročito kod metastaza u skeletu koje su najbolnije.

– U nekim sredinama, na primer, u Raškoj oblasti, Novom Pazaru, ima porodica koje se o svom bolesnom članu brinu do poslednjeg časa, jer veruju da onaj ko ih je uzgajao i podigao zaslužuje da ga neguju do smrti. U velikim gradovima, poput Beograda, mnogo je teže to predlagati, jer često tri generacije žive u malom stanu, a opet mučno je umirati ostavljen iza nekog paravana u bolnici – kaže naš sagovornik.

Profesor Džodić međutim kategorički tvrdi da u Srbiji niko ne treba da trpi bol, jer postoji dostupna i primerena terapija da čovek ne pati.

– Velika je zabluda da bolesnik treba da trpi bol. Svakom pacijentu u terminalnom stadijumu može se pomoći, olakšati bol i patnja, ako se odredi dobra terapija. U Srbiji svake godine od malignih bolesti oboli 37.000 osoba, a 21.000 umre. Kancerski bol se može javiti u svakoj fazi maligne bolesti, s tim da se učestalost i jačina bola povećavaju kako bolest napreduje. Bol je zapravo ono što najviše plaši bolesnika i porodicu obolelog od maligne bolesti. Bol se najčešće javlja kod primarnih tumora kostiju i metastaza tumora u kostima, tumora organa za varenje, pluća, dojke, prostate, jajnika i grlića materice. Oko 25 do 30 odsto bolesnika ima jake bolove – objašnjava dr Džodić.

On kaže da je kancerski bol moguće otkloniti kod većine bolesnika, odnosno kod 70 do 90 odsto pacijenata. Dr Džodić naglašava i da lečenje bola zahteva strpljenje, poverenje i saradnju bolesnika, porodice i lekara.

Koordinatorka za projekat palijativnog zbrinjavanja u Srbiji dr Nataša Milićević navodi da 33,4 odsto onkoloških pacijenata godišnje umire u bolnicama, na redovnim odeljenjima, umesto u svojoj kući, u porodici uz stručnu pomoć ili jedinici za palijativno zbrinjavanje.

– Cela zajednica i društvo, a ne samo zdravstvo, mora da misli o ovom problemu. Porodica zove Hitnu pomoć i po tri puta tokom noći, ekipe dođu i daju lekove koji nisu adekvatni. Osnivanje prvog hospisa odlaže nepostojanje zakonske regulative. Zakon ne prepoznaje nevladine organizacije kao pružaoce usluga palijativnog zbrinjavanja, što je rešenje iz razvijenih zemljama – objasnila je dr Milićević.

Takođe, do sada po planu, trebalo jeda imamo 300 postelja u palijativnim jedinicama, ali novac je preusmeren na neke druge prioritete.

– Naš problem je što je u Srbiji prisutan strah od opijata (opiofobija) u porodicama i javnosti, ali i među nekim lekarima u domu zdravlja, koji se ne usuđuju da napišu recepte za te lekove i stave svoj pečat – poručuje dr Milićević.