Туробни наук из Нанђинга

Сва­ки рат има сво­је хе­ро­је и стра­дал­ни­ке. Слав­не и без­и­ме­не по­је­дин­це, бри­љант­не вој­ско­во­ђе, хе­рој­ске је­ди­ни­це... 

По­сто­је, ме­ђу­тим, и гра­до­ви ко­ји су по­ста­ли сим­бол не­ког ра­то­ва­ња: пре све­га због раз­ме­ра ра­за­ра­ња ко­је су пре­тр­пе­ли или огром­ног бро­ја жр­тaва .

Нај­но­ви­ји у гру­пи ових гра­до­ва-стра­дал­ни­ка је Ко­ба­не. За овај град са пе­де­се­так хи­ља­да ста­нов­ни­ка на си­риј­ско-тур­ској гра­ни­ци, до че­тво­ро­ме­сеч­не оп­са­де џи­ха­ди­ста Ислам­ске др­жа­ве, го­то­во да ни­ко ни­је чуо. А он­да је сте­као свет­ску рат­ну „сла­ву” као сим­бол курд­ског от­по­ра и по­бе­де над ИД. 

У до­си­јеу Гра­до­ви-рат­ни стра­дал­ни­ци от­кри­ва­мо две ма­ње по­зна­те тра­гич­не при­че из Ки­не и Афри­ке и под­се­ћа­мо на стра­шне до­га­ђа­је ко­ји су обележили Хи­ро­ши­му и Ста­љин­град.

                                                                        *    *    *    *

Ко дође у Нанђинг или Нанкинг, како га често називају странци, Кинези га неизбежно одведу да посети Меморијални центар Ђангдунгмен да би му сликовито приказали грозоморну причу шта се ту дешавало те проклете зиме 1937. године, када је јапанска свирепост превазилазила машту. Ђангдунгмен се мора видети да би се извукао туробни наук, кажу Кинези.

За свега неколико седмица јапански војници у походу на Нанђинг масакрирали су 300.000 кинеских цивила. Кад су завршили, кажу кинески историчари, нису били потребни чамци да се пређе река Јангце – „могло се ходати по лешевима”.

Једни историчари тврде да су јапански војници тада били на ивици нервног слома због умора, глади и страха, док други сматрају да је то био просто производ тадашњег болесног јапанског царства гладног моћи.

У време јапанске окупације злогласна „Јединица 731”, рецимо, изазвала је поморе по селима Кине у Другом светском рату, и то биолошким оружјем, тада први пут употребљеним у свету. „Тада је усмрћено више од 700.000 људи”, пише Данијел Баренблат у књизи „Кугом на човечанство”, која се често цитира када се помену јапански злочини у Кини.

Баренблат прати развој јапанског биолошког оружја од 1931. до 1945. године и „примену научних достигнућа на људе и остали живи свет по забаченим селима Кине”. Припадници тајне јапанске армијске јединице тада су испитивали дејство куге, тифуса, антракса и колере. Расипали су изазиваче тих болести из авиона по кинеским селима, или су их додавали у храну која је тамо достављана, као и у водоводне мреже, наводи се у књизи.

О јапанском програму биолошког оружја сведочи и ауторка Ирис Чанг у књизи „Силовање Нанђинга”, која истражује бруталну јапанску окупацију тог града на истоку Кине крајем тридесетих година прошлог века. „Јапански програм биолошког оружја, примењен у Кини, био је прва научно организована употреба микроба у историји ратовања”, указује Чанг.

Јапански покољ у Нанђингу најкрвавија је прича у кинеској историји, сматрају Кинези. Зато у мору нанђиншких ресторана у јеловницима нема ни сушија, а камоли мисо супе.

Нанђинг данас има статус престонице у најмногољуднијој кинеској провинцији Ђијангсу (80 милиона становника). Овај град од осам милиона становника одавно је познат по разнобојном свиленом цвећу, сачињеном на филигрански начин.

Овај велеград има квадратни облик и налази се на месту на коме се провинција Ђијангсу додирује са четири провинције – Хубејом, Хунаном, Анхуијем и Ђеђијангом, заузимајући важан стратешки положај. Нанђинг представља мешавину древне и модерне Кине. Окружује га Зид Минга, најдужи градски зид на свету (32 километра), док се у градском подручју налази неколико супермодерних економских зона, начичканих фабричким здањима.

Нанђинг има древну историју дугу 2.000 година. Био је престоница у шест династија (од Источног Ђина до позног Танга). Кад Кинези причају о прошлости Нанђинга, често употребљавају израз „лепоте шест династија”.

У време Источних Ђина (317–420), Кинези су масовно почели да се досељавају са севера у Нанђинг. То је била прва велика миграција становништва у кинеској историји, када су равнице доњег и средњег тока реке Јангце претворене у богату област.

Нанђинг је био и престоница Републике Кине, под влашћу Куоминтанга, у два наврата до 1949. године, када су кинески комунисти, под вођством Мао Цедунга, вратили престоницу у Пекинг.

У подножју Пурпурне планине Циђинг, на периферији Нанђинга, налази се маузолеј Сун Јатсена, славног вође који је збацио последњу кинеску династију Ћинг (1644–1911) и основао Републику Кину. Кинески званичници данас називају Суна „великим пиониром демократске револуције”.

Нанђинг на кинеском језику значи „Јужна престоница”, док је Бејђинг, како Кинези називају Пекинг, „Северна престоница”.

Петар Мићковић

----------------------------------------------------------------------

Ожиљци на Стаљинграду

Битка за Стаљинград (17. јула 1942–2. фебруара 1943), у којој је град одбрањен од налета нацистичке војске, сматра се вероватно највећом битком вођеном током Другог светског рата. Уз то је засигурно и једанод најкрвавијих окршаја у историји, где се укупни губици у људствупроцењују на скоро два милиона људи.

Вишемесечна опсада Стаљинграда (данашњи Волгоград) оставила јеогромне ожиљке на граду, а нацисти су уништили 91 одсто укупногстамбеног фонда.

„Спутњик” доноси причу о покрету Черкасов, који је добио име поАлександри Черкасов из овог града. Пре рата је радила у локалнојфабрици за прераду меса, а у току опсаде организовала је транспортрањеника са бојног поља, да би по окончању ратних дејстава постала активисткиња која је окупљала волонтере за обнову разрушеног града. Најпре су обновили Павловљеву кућу, која је у току окупације била једно од совјетских упоришта.

Група предвођена водником Павловом преузела је контролу над кућомчије је позиција била таква да се из ње директни приступ Волги могао несметано контролисати. Одбрана је трајала 58 дана и ноћи, колико је било потребно и активистима предвођеним Александром Черкасовомда је обнове.

Неке од девастираних зграда су, међутим, остављене у таквом стањукао подсетник будућим генерацијама на трагедију која је задесила град. Такви објекти, попут локалног млина из којег је брашном снабдевано становништво посакривано у склоништима и бункерима, касније су постали део споменика у част Стаљинградске битке.

У току ваздушних напада на град је испуштено око тону граната које суправиле кратере величине вишеспратних зграда. Само у првој седмици бомбардовања нацисти су засули Стаљинград са 12.500 бомби.

Када је битка коначно завршена, очевици су испричали да се наградским улицама осећао ужасан смрад. Број лешева који су трулили на градским улицама установљен је накнадно – 150.000 људских и16.000 животињских.

Хигијенско стање било је опасно и узнемирујуће, али они који супреживели пакао опсаде нису примећивали одвратан смрад рушевина које су их окруживале – довољно је било што су преживели.

Д. В.

----------------------------------------------------------------------

Августовско јутро у атомском мраку

Хирошима је први град на свету на који је пала атомска бомба (Фото Бета)

Радиоактивна „печурка” изнад Хирошиме урезана је у сећање човечанства као једна од највећих трагедија Другог светскограта и симбол борбе против употребе нуклеарног оружја. Збрисане куће и зграде, угљенисани лешеви и џиновски облак прашине изнад рушевина учинили су овај јапански град једном од највећих жртава ратовања.

Хирошима је први град на свету на који је пала атомска бомба.

Америчка војска је испустила разорни „товар” у јутро 6. августа 1945, када је град у потпуности срушен. Број усмрћених варира од извора, али се често помиње да је одмах убијено око 100.000 становника, а да је више десетина хиљада њих преминуло нешто каснијеод последица зрачења.

Хирошима је изабрана јер је била индустријска мека, баш као што је и Нагасаки, на који се атомска бомба сручила три дана касније, одузимајући животе око 80.000 људи, изабран збогразвијене бродоградње. Била је то цена коју су Јапанциплатили да би њихов цар 15. августа потписао да се предаје Американцима.

Преживели у нуклеарном нападу, које Јапанци називајухибакуша, тврдили су да је после пада атомске бомбе Хирошиму прекрио мрак, иако је било ведро летње јутро. Сведоци препричавају да је град за неколико минута нестао пред њиховим очима. Бежали су од пламена који је гутао све пред собом и дословно скидао кожу са људских тела. После нечег што је личило на муњу и необјашњив талас врелине, уследила је детонација чије су ефекте преживели осећали деценијама касније. Потресна су сведочанства о случајевимарака, посебно леукемије код деце, као директне последицезрачења.

Спржена земља у Јапану је многе натерала да се посветемисији противљења А-бомбама. Град је обновљен педесетих,поново као индустријско центар, али и као универзитетско и седиште мировњачких покрета. Он је и дом Мировног меморијалног парка, где се сваке године обележава годишњица атомског напада и наглашава да је Јапан једина земља која је осетила то зло. И поред трауме у Хирошими,Јапанци су развили нуклеарну индустрију, која је добила многобројне противнике након експлозије у централи у Фукушими пре четири године.

Ј. С.

----------------------------------------------------------------------

Кобане – мртав град

Кобане делује застрашујуће аветињски. Рушевине на сваком кораку, камера фото-репортера успева да „ухвати“ тек понеког борца, становници су у избегличким камповима у Турској.

До јуче мало ко је у Европи чуо за Кобане, град на граници Сирије и Турске. А онда су рат у Сирији и поход Исламске државе (ИД) све окренули наглавачке. Град су преплавиле избеглице: број становника је са 50.000 – углавном Курда – повећан на више од сто хиљада.

Талас избеглица био је, како се испоставило, тек почетак драме у Кобанеу. Већ крајем 2013. године Исламска држава узима на нишан Кобане. Средином прошле године исламистичке снаге су у блиц-офанзиви освојиле 60 села у околини Кобанеа, курдско становништво морало је у избеглиштво.

У извештајима о рату за Кобане углавном се као почетак борби за град спомиње 15. септембар. Нападнут је са три стране, а процењује се да је ИД послао у освајање града око седам хиљада бораца. Бранило га је око шест хиљада курдских и сиријских бораца.

Све до почетка ваздушних удара коалиционих снага са САД на челу ратна срећа била је на страни џихадиста. У једном тренутку рачунало се да ИД контролише чак 80 процената градске територије.

Ваздушни удари и долазак свежих курдских снага променили су ситуацију на ратишту. Џихадисти су трпели велике губитке и били су присиљени на повлачење. Борбе су биле жестоке, поједине зграде и улице су по неколико пута прелазиле из руке у руку зараћених страна...

Вишемесечне борбе за Кобане ушле су у завршну фазу крајем 2014. године. Џихадисти су се жилаво борили, али су били присиљени на свакодневно повлачење. Курдски борци су 26. јануара саопштили да је Кобане ослобођен. Почетком фебруара победници су дозволили новинарима и фото-репортерима да уђу у град. Призор је био стравичан: готово све зграде су срушене, улице затрпане шутом, његови бивши становници, и да желе, немају где да се врате. Кобане је данас мртав град.

Да ли ће некада оживети, велико је питање. За обнову су потребне стотине милиона долара и године стрпљивог рада. И све то под условом да се рат не врати у град на граници Сирије и Турске.

Ж. Р.

----------------------------------------------------------------------

Афрички Стаљинград апартхејда

По­раз ра­си­стич­ке ар­ми­је код Ку­и­то Ку­а­на­ва­леа омо­гу­ћио је да да­нас сто­јим ов­де. Ку­и­то Ку­а­на­ва­ле је пре­крет­ни­ца у исто­ри­ји бор­бе за осло­ба­ђа­ње Ју­жне Афри­ке од ко­ло­ни­ја­ли­зма, оце­нио је 1991. Нел­сон Ман­де­ла.

Не­при­сту­па­чан анголски гра­дић – на стра­те­шком при­ла­зу цен­трал­ном де­лу ве­ли­ке, ди­ја­ман­ти­ма и наф­том бо­га­те др­жа­ве – при­вла­чан је од­лич­но на­о­ру­жа­ним та­бо­ри­ма до­ма­ћих и стра­них тру­па ан­га­жо­ва­них на обе стра­не.

У јед­ном та­бо­ру: елит­не ку­бан­ске и со­вјет­ске тру­пе и тру­пе по­кре­та на вла­сти у глав­ном (до­ста уда­ље­ном) гра­ду. У дру­гом, до­ма­ћи по­бу­ње­ни­ци пот­по­мог­ну­ти нај­ја­чом ар­ми­јом на кон­ти­нен­ту (Ју­жно­а­фрич­ка Ре­пу­бли­ка) и са­вет­ни­ци­ма нај­моћ­ни­је ар­ми­је на све­ту (САД).

За пр­ве, Ку­и­то Ку­а­на­ва­ле је тач­ка на ко­јој мо­гу да за­у­ста­ве про­дор по­бу­ње­ни­ка ка пре­сто­ни­ци Лу­ан­ди – где отво­ре­но те­же да от­му власт. За дру­ге, Ку­и­то Ку­а­на­ва­ле је ме­сто у ко­јем тре­ба за­у­ста­ви­ти про­дор марк­си­стич­ких за­го­вор­ни­ка не­за­ви­сно­сти су­сед­не (ди­ја­ман­ти­ма и ура­ни­ју­мом бо­га­те) На­ми­би­је и од­се­ћи ју­жни крај Ан­го­ле од кон­тро­ле Лу­ан­де, у ци­љу за­др­жа­ва­ња над­мо­ћи ре­жи­ма апарт­хеј­да у ре­ги­о­ну. 

У зби­љи: бит­ка за Ку­и­то Ку­а­на­ва­ле во­ђе­на је пред сам крај хлад­ног ра­та, и то у три на­вра­та: у ја­ну­а­ру, фе­бру­а­ру и мар­ту 1988. го­ди­не.

Обе стра­не из­ве­ле су на ра­ти­ште хи­ља­де вој­ни­ка (пр­ви та­бор је осет­но број­ни­ји од дру­гог) и нај­ја­чи ар­се­нал (дру­ги та­бор је тех­нич­ки над­моћ­ни­ји). Је­ди­ни­це ре­жи­ма апарт­хеј­да др­жа­лe су вла­ди­не сна­ге у Лу­ан­ди три ме­се­ца оп­ко­ље­не. Оп­са­да Ку­и­то Ку­а­на­ва­леа пре­ки­ну­та је 23. мар­та 1988. го­ди­не на­кон те­шког су­да­ра пе­ша­ди­је два та­бо­ра. Уку­пан скор: нај­ма­ње 5.000 по­ги­ну­лих у пр­вом та­бо­ру, око 4.000 мр­твих на стра­ни Уни­те и по­ко­ји стра­нац на обе стра­не. По­сле тог окр­ша­ја Пре­то­ри­ја је на­ло­жи­ла по­вла­че­ње тру­па са по­ло­жа­ја око Ку­и­то Ку­а­на­ва­леа.

Ко је по­бед­ник и шта је пре­су­ди­ло ис­ход, о то­ме ни да­нас вој­ни исто­ри­ча­ри ни­су са­гла­сни. Не­сло­га ви­со­ких ју­жно­а­фрич­ких офи­ци­ра око то­га да ли да упо­тре­бе ну­кле­ар­но оруж­је? Успех ку­бан­ско-со­вјет­ских ва­зду­хо­пло­ва­ца да оне­спо­со­бе за­пад­њач­ке ра­да­ре? Те­шке ки­ше? Или ве­ли­ки број жр­та­ва, укуп­но пре­ко 9.000 вој­ни­ка на обе стра­не? 

У сваком случају овај град слови за „афрички Стаљинград апартхејда”.

Т. В.