Час за Алексу

По неком неписаном правилу у Нишу се насиље над младима јавља у најтежим облицима када о овом великом проблему престане да се прича. И тада за собом оставља тешке, непоправљиве последице.

У пролеће пре четири године, ученик седмог разреда Основне школе Сретен Младеновић Мика Алекса Јанковић, одлучио се на очајнички корак. Предуго малтретиран, физички злостављан и шиканиран од вршњака и нешто старијих ђака 12. маја 2011. године скочио је са прозора свог стана.

Извршио је Алекса самоубиство јер је и тог трагичног дана, само неколико сати пре него што је решио да себи прекрати живот по ко зна који пут добио батине од ђака из исте школе који су га сачекали и малтретирали на путу до куће. О том терору су знали сви у школи,а нису предузели баш ништа!

Онда се на ноге подигла цела Србија.

Прошле године, 10. фебруара увече испред угоститељског објекта у парку Светога Саве у Нишу мучки је ножем убијен одличан студент треће године медицине Вук Стоиљковић (21). Док је седео са колегиницом са факултета у кафићу пришао му је двадесетогодишњак и позвао га да изађе на тренутак, што је Вук учинио. Истога часа када су се нашли на платоу испред овог објекта, убица је, наводно због неке свађе одраније, потегао нож и усмртио Вука.

Месецима после овог злочина, студенти Медицинског и осталих нишких факултета протестовали су и на месту убиства и у центру града тражећи од државних органа и институција да нешто предузму, да зауставе тај паклени талас насиља над и међу младима.

Ова два трагична догађаја су повезана: пре неколико година после страдања четрнаестогодишњака из Ниша ученици основних и средњих школа у Новом Саду предложили су да се у свим школама у Србији уведе обавезан „Алексин час”, на којем би се једном седмично у образовним установама говорило о томе како заштитити младе. Пре десетак дана, када је обележена прва годишњица убиства нишког студента медицине његове колеге са факултета и породица покренули су иницијативу да се формира фонд за борбу против насиља „Вук Стоиљковић”. Две иницијативе после две трагедије. Уз још један предлог, који су већ подржали и у Министарству за спорт и омладину, да се 10. фебруар обележава као Дан борбе против насиља.

Млади из Ниша су тако послали озбиљне поруке старијима и свима који највише треба да брину о васпитању нових генерација у овој нашој Србији. Није још јасно да ли је те поруке неко чуо. Или ће, можда, те племените акције прекрити прашина и тишина, која ће трајати све док нас не шокира, погоди нека нова трагедија. И док поново не поставимо питање – шта се догађа са нашим младима.