Где ће се зауставити Владимир Путин?

Мировни договор из Минска као да нема никакву тежину за проруске сепаратисте на истоку Украјине – борбена дејства су настављена, а после преузимања контроле над стратешки важним градом Дебаљцевом све очи су упрте у Маријупољ. Заузимањем овог града на Азовском мору побуњеници би осигурали копнену везу својих територија са Кримом, што је сценарио од којег Кијев стрепи. Њихове даље војне активности нису могуће без прећутне сагласности Москве, па западни аналитичари оцењују да ће се о даљем току украјинске кризе одлука доносити у Кремљу.

„Путинове следеће кораке одредиће оно што мисли да је најбоље за њега, а не нужно оно што његови критичари на Западу доживљавају као експанзионистичку политику или што његово бирачко тело, које му се диви, схвата као одбрану националних интереса”, оцењује Ројтерс.

Из онога што британска агенција назива „Путиновом мапом” можда је могуће наслутити даље маневре које ће руски председник извести у Украјини. Москва негира све оптужбе Запада и Кијева да је послала војску и оружје у помоћ побуњеницима на истоку земље, али шта год да је истина, тренутно стање на терену одговара руским интересима.

Анексија Крима и заустављање европских интеграција Украјине јесу постигнућа која се као поени књиже руској страни, а иако украјински исток није постао део Русије, данас је много више под утицајем Москве него Кијева.

Регионална комбинаторика коју је Русија у протеклом периоду спроводила у региону можда би могла да послужи као смерница даље политике према Украјини, па се често потеже пример отцепљених грузијских територија Јужне Осетије и Абхазије. Москва је признала њихову независност после петодневног рата са Грузијом 2008.иод тада има велики утицај у овим регионима.

Прошле недеље потписан је погранични споразум између Русије и Јужне Осетије, што је у Тбилсију протумачено као још један корак којим се Москва примакла анексији те територије. Крајем прошле године успостављено је „стратешко партнерство” са Абхазијом. Слично је и у случају Придњестровља, отцепљеног проруског региона Молдавије, у којем су Руси недавно распоредили „снаге за одржавање мира”.

Да ли ће Путин применити неки од ових образац на Украјину, за сада не може са сигурношћу да се каже, мада Ројтерс наглашава да је иста особа задужена за стратешко планирање политике и према грузијским регионима и у Украјини. Овакав осетљиви задатак поверен је високопозиционираном званичнику Кремља Владиславу Суркову, који се наводи као идеолог концепта такозване вођене демократије (хибрид демократије и аутократије) која се примењује у Русији.

Инсистирање на важности личне воље Владимира Путина за догађаје у Украјини у западним медијима је већ постало опште место. Опасност је потпуно персонализована, па више нико не говори о Русији него искључиво о њеном председнику.

Мешање у унутрашње ствари других земаља није, међутим, патентирала Москва. Један од ретких дисонантних гласова који не оптужује искључиво Русију за догађаје у Украјини, професор са Харварда Стивен Волт тврди да би се у истим околностима Америка понела на исти начин.

Понашање Владимира Путина у Украјини за Волта није ништа друго до понављање модела који је успоставио Роналд Реган у Никаргви осамдесетих година прошлог века.

„Реган је био веома одлучан да стопира совјетско задирање у западну хемисферу. Сандинистички покрет је таман збацио проамеричког диктатора Анастасија Сомозу у Никарагви и почео да успоставља тесне везе са Кубом. Као одговор, Реганова администрација је организовала, наоружала и подржала антисандинистичке покрете”, пише Волт ових дана у „Форин полисију”.

Његова теза, коју подржава и професор Џон Миршајмер (двојица интелектуалаца су својевремено објавили контроверзну студију „Израелски лоби и америчка спољна политика”), јесте да се Русија у украјинској кризи понаша исто као што би се у сличним околностима понашала свака друга велика сила, укључујући и САД.

„Реган и САД су погрешно поступали тада, а Путин и Русија грешку понављају данас. Али паралеле између ова два случаја вам говоре нешто што се често заборавља када се моралише о ’страној агресији’”, наводи Волт.

Ова школа мишљења наглашава да такозвани велики играчи у међународним односима не хају много за међународно право када осете да су угрожени њихови витални интереси. Као што Вашингтон не би благонаклоно реаговао када би се Канада прикључила неком војном савезу у којем главну реч води Русија или као што је, по Монроовој доктрини, Латинску Америку сматрао својим двориштем – ни Украјина за Русију не може бити само обична страна земља.