„Бићемо прваци света” – филм о времену идеала

Нови домаћи филм „Бићемо прваци света” премијерно ће бити приказан вечерас у 20.30 сати у Великој дворани Центра „Сава”. Због великог интересовања публике, уведена је још једна, додатна пројекција у 17.30 сати.

Филм о оснивачима чувене „југословенске школе кошарке” и првој златној медаљи за Југославију, освојеној на Светском првенству у Љубљани 1970. године, реализован је према сценарију који је написао Небојша Ромчевић, у сарадњи са Горданом Михићем и Огњеном Свиличићем, а по идеји Звонимира Шимунеца. Главне улоге тумаче млади глумци Страхиња Блажић, Александар Радојичић, Милош Биковић, Марко Јанкетић, а у филму играју и Леон Лучев, Ива Бабић, Небојша Дугалић, Стефан Капичић, Тамара Драгичевић, Нина Јанковић и специјални гост – Џон Севиџ, звезда „Косе” и „Ловца на јелене”.

У продукцији „Интермедије нетворк”, која је реализовала два филма и ТВ серијале „Монтевидео”, „Бићемо прваци света” је режирао Дарко Бајић, редитељ филмова „Директан пренос”, „Црни бомбардер”, „Балканска правила”, „Рат уживо”, „На лепом плавом Дунаву”, документарца „О Гринго” и ТВ серија „Сиви дом” и „Заборављени”.

„Човек је сан” је идеја водиља једног од ваших главних јунака, Небојше Поповића који је покренуо кошаркашки бум у некадашњој Југославији. Је ли филмом „Бићемо прваци света” одсањан још један сан?

Ово је сан једне генерације, који је одсањан. Они су имали срећу да живе у времену у којем је било могуће остварење снова. Због тога, чини ми се, овај филм ће потрести гледаоце. Родитељи ће на овај филм водити своју децу, пре свега, они очеви који нису знали на који начин деци да испричају причу о тим добрим старим временима. С друге стране, можда они нису ни имали снаге или нису хтели. Овај филм им даје шансу да започну ту причу са својом децом. Али не у носталгичном правцу, већ да свим оним што је било добро у тим временима, енергији и ентузијазму, покушају овој новој генерацији клинаца да дају елан да иду даље. Ово је филм о времену идеала.

Какве реакције тих нових клинаца очекујете?

Сигуран сам да ће их филм интересовати. Најбољи показатељ за ову моју сигурност јесте то што су клинци у Србији били пресрећни кад су тренер Александар Саша Ђорђевић и његови кошаркаши прошле године освојили сребрну медаљу на Светском првенству и када су се приближили врху. Клинце може да интересује и то како можемо да постанемо светски прваци. А и сигуран сам да ће волети да завире у историју и живот њихових родитеља и да тако направе спој између онога што су они данас и онога што је материјал од ког су настали.

Новим филмом сте поново објединили СФРЈ простор. Да ли сте емотивно приступили томе?

Редитељи нису емотивни. Ми смо занатлије, ми производимо емоције код гледалаца управо из апсолутно супротног разлога. Ми стварамо емоцију да би у једном тренутку отворили гледаоце. А када их отворимо, ми онда причамо своју причу и ми смо тада сурови професионалци.

Нисам заплакао. Желео сам да испричам причу о једном делу историје коју смо живели сви заједно на овом простору. Као најбољи показатељ тога је анегдота са снимања филма, кад смо се налазили у кафани, на вечери, и за столом су седели Македонци, Хрвати, Словенци и Срби. Сашко Коцевски, који у филму игра помоћног тренера Лечића, рекао би: „Ово је као у војсци, ко у ЈНА.” То показује да сва мимоилажења и ратови на овим просторима немају везе са људима и пријатељствима међу нама.

Сећате се освајања тог злата у Љубљани 1970. године? Неки сведоци тог успеха кажу да су доживели ватромет емоција?

Емоције, које су везане за спорт, победе и за осећај да је неко за тебе донео медаљу и постао првак света, увек су велике. Били смо свесни тог успеха. Поистоветили смо се са тим успехом, јер су нас наши кошаркаши толико пута обрадовали доносећи нам толико много медаља са европских и светских првенстава, као и са олимпијских игара. То су тренуци када се потпуно испразните и када можете да уђете и у неке нове, личне победе. Тада се осећате као борац који не може да изгуби. То је важно за нацију, време и једну генерацију. Зато ће овај филм да подсети на све оне успехе и победе наше кошарке који су нас чиниле толико сретним.

Иван Аранђеловић

Сутра: Страхиња Блажић: Да ли је Небојша Поповић био тиранин?