Нови избори, стари кандидати

Италијански парламент јуче је распуштен, а превремени генерални избори заказани су за 13. и 14. април. Одлука председника државе Ђорђа Наполитана да распусти Представнички дом и Сенат била је очекивана пошто су пропали преговори о формирању привременог кабинета и промени изборног система.

Светски медији извештавају да ће на изборима у априлу победити десничарска Италијанска снага (Форца Италија) Силвија Берлусконија (71),

Вечити Берлусконијев ривал Романо Проди овог пута рекао је „не” новом одмеравању снага. Уместо њега у име Демократске партије премијерско место ће највероватније „ловити” градоначелник Рима Франко Велтрони (52). Предвиђена разлика у гласовима достиже 16 одсто у корист Берлусконија.

Председник државе није задовољан што је морао да распише изборе, јер сматра да ни нова влада, вероватно Берлусконијева, неће доживети крај редовног мандата.

– Нови избори су аномалија која ће оставити последице на владање овом земљом – изјавио је шеф државе Наполитано. Он је рекао да „жали” због оваквог епилога кризе настале када је крајем јануара пала влада Романа Продија. Први човек Италије сматрао је да прво треба променити изборни закон, па тек онда позвати Италијане да гласају.

Од прошлог до најављеног гласања проћи ће две године, а влада левог центра Романа Продија трајала је 20 месеци. То за италијанске прилике није страшна или неочекивана ствар. Италијани су навикли да кабинет формирају бројне странке различитих оријентација које се убрзо после избора тако посвађају да је крах владе неизбежан.

Од настанка италијанске републике 1946. владе су у просеку трајале годину дана, а премијер Аминторе Фанфани је „рекордер” јер је 1954. године успео да се одржи свега 19 дана на власти. Без обзира на персоналне смене у премијерској фотељи, Италијом је пола века владала странка Хришћанска демократија. Берлускони је први пут постао премијер 1992. али се одржао само осам месеци. Његов такмац на левици Романо Проди први пут је постао премијер 1996. и на функцији је остао две године. Обојици је дата друга шанса – Берлусконију је истицао цео мандат када га је на изборима 2006. као лидер левичарске Маслина коалиције претекао Проди и по други пут постао премијер.

Италијанску политику у последњих 15 година обележавају Берлускони и Проди који на десном односно левом центру окупљају партнере из малих партија. Један број странака блиских центру лако се приклања и једном и другом блоку, али су се таква савезништва показала као краткотрајна. Готово ниједна италијанска влада од Другог светског рата није трајала цео мандат.

Ипак, ни компликован изборни закон ни политичка сцена затрпана бројним фрагментисаним партијама нису одвратили Италијане од економског успеха. Према величини бруто домаћег производа Италија је седма економија света, а четврта у Европи. Честа смена премијера није сметала Италији да постане чланица Г-8, групе најразвијенијих земаља света. Економија је расла без обзира на кризе власти, мада је Продијев пад нагнао водеће индустријалце и бројне грађане да, ипак, позову на кретање ка двопартијском систему.

Као главну ману превремене смене власти економисти наводе застој у фискалној политици коју је водио Проди, а за коју сви сумњају да ће је Берлускони наставити. ЕУ је италијанског премијера којем је престао мандат похвалила због кресања буџетских издатака, мада буџетски дефицит и даље премашује европске стандарде.

Проди је наследнику још оставио и инфлацију од 1,7 одсто, стопу незапослености од 6,7 одсто (на југу земље и до 20 одсто) и предвиђени раст производње за 2008. од 1,5 одсто, што је најмањи постотак међу најјачим економијама. Магазин „Економист” саветује нову гарнитуру власти да либерализује социјални и пензиони систем који се вештачки одржава захваљујући притисцима утицајних синдиката. 

Ј. С.