Мудрост и духовитост Моме Капора

Прва књига интервјуа Моме Капора (1937–2010), писца и сликара, под насловом „Сентиментални пртљаг Моме Капора”, у којој су разговори од 1970. до 1990, објављена је 2013. „Српска књижевна задруга” и Задужбина „Момчило Момо Капор” управо су објавили другу књигу интервјуа „Сентиментални рат и мир Моме Капора” (1991–2000), коју су приредили Љиљана Капор и Драган Лакићевић. О књизи су говорили Љиљана Хабјановић Ђуровић и Мишо Вујовић, а одломке из књиге казивао је Срба Милин.

У последњој деценији 20. века распала се Југославија, избили грађански ратови, бомбардована Србија. Најпопуларнији писац – пореклом из Херцеговине, рођен у Сарајеву, Београђанин, аутор загребачког „Знања” – мора да се определи. О својим опредељењима, истичу приређивачи, он одговара у многим интервјуима од 1991. до 2000. године. Као да само то – стављање на српску страну, обилазак ратом захваћених крајева, пријатељство са председником Републике Српске др Радованом Караџићем – занима новинаре новина и часописа. Грађански Београд, мондијалисти, анационални кругови, не могу да верују... Капор на сва та питања одговара, понавља, проширује, тумачи рат. Али, не само то. Одговара Капор и на друга питања свог доба, друштва, културе, књижевности. Говори о својим новим књигама, о писању, сликању. Пред читаоцима су сведочанства о деценији у којој се мењају и писац, и друштвени поредак. Мудрост и духовитост, искуство и одговорност, зраче из одговора који чине прилог познавању времена и лика Моме Капора.

Љиљана Хабјановић Ђуровић, као новинар „Дуге”, с Капором је правила разговор 1991. године. У једном од одговора, Капор каже: „Страшно волим Добрицу Ћосића. Волим га на неки чудан начин, као једног доброг човека. Наиме, ја сам истраживао, и страшно ме је занимао период те идеолошке страховладе, време Ђиласа, Радована Зоговића, Боре Дреновца, Бранка Шотре, Куна, људи који су масакрирали српску културу, људи који су долазили на отварање изложбе у кожним мантилима, с пиштољима, скидали слике. Моји професори, припадници старе сликарске школе између два рата, васпитани у Паризу, Минхену и Кракову, имали су до смрти трауме од њиховог силеџијства...”

У разговору с Мишом Вујовићем, који је објављен у „Гласу Црногорца” (2000), Капор говори о рату у Босни: „Рат у Босни је почео бацањем и уништавањем бисте Бранка Ћопића у Босанској Крупи, затим је у Вишеграду неки Мурат Шабановић, или Шабан Муратовић, или како се већ зове тај човек, који се хвали ових дана по новинама, поломио обелиск Иве Андрића и бацио га у Дрину. Тај обелиск је правио хрватски вајар. У Мостару је уништена кућа Владимира Ћоровића, у којој је био музеј Алексе Шантића. Иван Аралица, хрватски писац, долази заједно са својим председником и вођом, Фрањом Туђманом, у освојени Книн који се још дими од пожара и разарања. Он је писац историјских романа, имали смо истог издавача. А онда тражи да га одведу у село Полача, родно место писца ’Голубњаче’, Јована Радуловића, и ту наређује да му се изнесу све књиге које су припадале Радуловићу, и спаљује их пред кућом, која је, такође, спаљена. Мислим да је то најважнији, последњи том Араличиних сабраних дела.”

У припреми је и трећа књига, која ће обухватити разговоре од 2000. до 2010.