Mudrost i duhovitost Mome Kapora

Prva knjiga intervjua Mome Kapora (1937–2010), pisca i slikara, pod naslovom „Sentimentalni prtljag Mome Kapora”, u kojoj su razgovori od 1970. do 1990, objavljena je 2013. „Srpska književna zadruga” i Zadužbina „Momčilo Momo Kapor” upravo su objavili drugu knjigu intervjua „Sentimentalni rat i mir Mome Kapora” (1991–2000), koju su priredili Ljiljana Kapor i Dragan Lakićević. O knjizi su govorili Ljiljana Habjanović Đurović i Mišo Vujović, a odlomke iz knjige kazivao je Srba Milin.

U poslednjoj deceniji 20. veka raspala se Jugoslavija, izbili građanski ratovi, bombardovana Srbija. Najpopularniji pisac – poreklom iz Hercegovine, rođen u Sarajevu, Beograđanin, autor zagrebačkog „Znanja” – mora da se opredeli. O svojim opredeljenjima, ističu priređivači, on odgovara u mnogim intervjuima od 1991. do 2000. godine. Kao da samo to – stavljanje na srpsku stranu, obilazak ratom zahvaćenih krajeva, prijateljstvo sa predsednikom Republike Srpske dr Radovanom Karadžićem – zanima novinare novina i časopisa. Građanski Beograd, mondijalisti, anacionalni krugovi, ne mogu da veruju... Kapor na sva ta pitanja odgovara, ponavlja, proširuje, tumači rat. Ali, ne samo to. Odgovara Kapor i na druga pitanja svog doba, društva, kulture, književnosti. Govori o svojim novim knjigama, o pisanju, slikanju. Pred čitaocima su svedočanstva o deceniji u kojoj se menjaju i pisac, i društveni poredak. Mudrost i duhovitost, iskustvo i odgovornost, zrače iz odgovora koji čine prilog poznavanju vremena i lika Mome Kapora.

Ljiljana Habjanović Đurović, kao novinar „Duge”, s Kaporom je pravila razgovor 1991. godine. U jednom od odgovora, Kapor kaže: „Strašno volim Dobricu Ćosića. Volim ga na neki čudan način, kao jednog dobrog čoveka. Naime, ja sam istraživao, i strašno me je zanimao period te ideološke strahovlade, vreme Đilasa, Radovana Zogovića, Bore Drenovca, Branka Šotre, Kuna, ljudi koji su masakrirali srpsku kulturu, ljudi koji su dolazili na otvaranje izložbe u kožnim mantilima, s pištoljima, skidali slike. Moji profesori, pripadnici stare slikarske škole između dva rata, vaspitani u Parizu, Minhenu i Krakovu, imali su do smrti traume od njihovog siledžijstva...”

U razgovoru s Mišom Vujovićem, koji je objavljen u „Glasu Crnogorca” (2000), Kapor govori o ratu u Bosni: „Rat u Bosni je počeo bacanjem i uništavanjem biste Branka Ćopića u Bosanskoj Krupi, zatim je u Višegradu neki Murat Šabanović, ili Šaban Muratović, ili kako se već zove taj čovek, koji se hvali ovih dana po novinama, polomio obelisk Ive Andrića i bacio ga u Drinu. Taj obelisk je pravio hrvatski vajar. U Mostaru je uništena kuća Vladimira Ćorovića, u kojoj je bio muzej Alekse Šantića. Ivan Aralica, hrvatski pisac, dolazi zajedno sa svojim predsednikom i vođom, Franjom Tuđmanom, u osvojeni Knin koji se još dimi od požara i razaranja. On je pisac istorijskih romana, imali smo istog izdavača. A onda traži da ga odvedu u selo Polača, rodno mesto pisca ’Golubnjače’, Jovana Radulovića, i tu naređuje da mu se iznesu sve knjige koje su pripadale Raduloviću, i spaljuje ih pred kućom, koja je, takođe, spaljena. Mislim da je to najvažniji, poslednji tom Araličinih sabranih dela.”

U pripremi je i treća knjiga, koja će obuhvatiti razgovore od 2000. do 2010.