Витезови Карађорђеве звезде

Ваљево – Потпишите, хер, изјаву која вам гарантује живот, напросто је наговарао високи официр Гестапа Александра Алексу Мартића, из села Совљака код Уба. У изјави је писало да је наводно мобилисан у партизане и да уточиште може да нађе у Немачкој на његовом имању. Понуду је категорично одбио говорећи да он не тражи ничију милостињу, да му није потребан живот у окупираној земљи и да не жели да српска деца пљују на њега. Из логора на Бањици одведен је у Младеновац, где је са групом затвореника стрељан.

Ово је само детаљ из биографије једног од 339 носилаца Карађорђеве звезде из ваљевског краја које је овдашњи публициста Милорад Радојчић сабрао у недавно штампаној књизи: „Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912–1918 – витезови Карађорђеве звезде”. Витез у једном рату, витез довека – порука је понашања славног Убљанина.

На прикупљању података о носиоцима највишег војног одликовања у свим ранговима, степенима и редовима, како је Радојчић испричао за наш лист, провео је скоро две деценије.Напросто, маратонски истраживачи рад био је неизбежан, јер није било писаних трагова и друге грађе о овој врсти подвижништва и херојства. Био је, каже, у том периоду импресиониран податком да у топличком и јужноморавском крају има 100 носилаца Карађорђеве звезде, а био је убеђен да их нема више од 30. Уз сваког од њих одштампана је биографија са неком карактеристичном причом из живота и војевања. Његово трагање на ову тему показало је, поред осталог, да међу носиоцима Карађорђеве звезде из ваљевског краја није било ниједне жене, тј. да су међу најбројнијим били официри, подофицири, пољопривредници, занатлије и редови.

Са звездом на прсима кући се вратио и знатан број рођене браће, па тако у књизи стоје имена: Драгутина и Илије Ђукановића из Ваљева, Марка и Милорада Ћириловића из Новака код Уба, браће Крстивоја и Рафаила Крстића из Осечине, Петра и Светозара Поповића из Ваљева, Велимира и Радомира Ракића из Јабучја код Лајковца, Милорада и Милутина Петровића из Комирића код Осечине.

Са Карађорђевом звездом међу најближе из рата су стигла и браћа близанци Владимир и Емић Белић из Београда, који су својевремено били на служби у Ваљеву.Ваља навести и то да је војвода Живојин Мишић носилац четири Карађорђеве звезде, а мајор Михајло Маџаревић, каже аутор књиге, спадао у ред најхрабријих добитника витешке звезде.

„Током борбе на Кајмакчалану 22. августа 1916. године Бугари су са положаја Кучков камен наносили велике губитке нашим снагама па је Михајло од војводе Мишића у присуству престолонаследника Александра и генерала Франше Д’Епереа, команданта Солунског фронта, затражио дозволу да неутралише противничко митраљеско гнездо.

У пратњи једног наредника, са по две бомбе о појасу и по једну у рукама, пришли су том гнезду и уништили га. У тој акцији, поред храбрости и физичке спреме, дошла је до изражаја и сналажљивост Маџаревића, јер је уочио да се Бугари по врућини склањају у хладовину. За ту акцију добио је трећи орден Карађорђеве звезде а генерал Д’Епере даривао га је својим орденом Легије части”, стоји поред осталог у делу биографије мајора Михајла Маџаревића.

Међу Ваљевцима одликованим Орденом Карађорђеве звезде са мачевима чак њих 83 није дочекало ослобођење своје домовине за коју су се тако несебично жртвовали. Већина их је остала на вечној стражи на неком од познатих бојних попришта на којима су тако снажно и уверљиво демонстрирали храброст, сналажљивост и борбено умеће.

Нажалост, било је и случајева да су појединци остајали без заслуженог ордена као што се то десило Душану Марјановићу, из Уба. Како је испричао, њему је било понуђено да се определи шта жели да добије: наш војнички орден, тј. Карађорђеву звезду, француску Легију части или руски орден Светог Ђорђа. Како се определио за руски орден десило се да су Немци у Северном мору торпедовали брод на којем је била наша пошта за Русију, па је тако и његов предлог за одликовање потонуо.