Vitezovi Karađorđeve zvezde

Valjevo – Potpišite, her, izjavu koja vam garantuje život, naprosto je nagovarao visoki oficir Gestapa Aleksandra Aleksu Martića, iz sela Sovljaka kod Uba. U izjavi je pisalo da je navodno mobilisan u partizane i da utočište može da nađe u Nemačkoj na njegovom imanju. Ponudu je kategorično odbio govoreći da on ne traži ničiju milostinju, da mu nije potreban život u okupiranoj zemlji i da ne želi da srpska deca pljuju na njega. Iz logora na Banjici odveden je u Mladenovac, gde je sa grupom zatvorenika streljan.

Ovo je samo detalj iz biografije jednog od 339 nosilaca Karađorđeve zvezde iz valjevskog kraja koje je ovdašnji publicista Milorad Radojčić sabrao u nedavno štampanoj knjizi: „Besmrtni ratnici valjevskog kraja u ratovima 1912–1918 – vitezovi Karađorđeve zvezde”. Vitez u jednom ratu, vitez doveka – poruka je ponašanja slavnog Ubljanina.

Na prikupljanju podataka o nosiocima najvišeg vojnog odlikovanja u svim rangovima, stepenima i redovima, kako je Radojčić ispričao za naš list, proveo je skoro dve decenije.Naprosto, maratonski istraživači rad bio je neizbežan, jer nije bilo pisanih tragova i druge građe o ovoj vrsti podvižništva i herojstva. Bio je, kaže, u tom periodu impresioniran podatkom da u topličkom i južnomoravskom kraju ima 100 nosilaca Karađorđeve zvezde, a bio je ubeđen da ih nema više od 30. Uz svakog od njih odštampana je biografija sa nekom karakterističnom pričom iz života i vojevanja. Njegovo traganje na ovu temu pokazalo je, pored ostalog, da među nosiocima Karađorđeve zvezde iz valjevskog kraja nije bilo nijedne žene, tj. da su među najbrojnijim bili oficiri, podoficiri, poljoprivrednici, zanatlije i redovi.

Sa zvezdom na prsima kući se vratio i znatan broj rođene braće, pa tako u knjizi stoje imena: Dragutina i Ilije Đukanovića iz Valjeva, Marka i Milorada Ćirilovića iz Novaka kod Uba, braće Krstivoja i Rafaila Krstića iz Osečine, Petra i Svetozara Popovića iz Valjeva, Velimira i Radomira Rakića iz Jabučja kod Lajkovca, Milorada i Milutina Petrovića iz Komirića kod Osečine.

Sa Karađorđevom zvezdom među najbliže iz rata su stigla i braća blizanci Vladimir i Emić Belić iz Beograda, koji su svojevremeno bili na službi u Valjevu.Valja navesti i to da je vojvoda Živojin Mišić nosilac četiri Karađorđeve zvezde, a major Mihajlo Madžarević, kaže autor knjige, spadao u red najhrabrijih dobitnika viteške zvezde.

„Tokom borbe na Kajmakčalanu 22. avgusta 1916. godine Bugari su sa položaja Kučkov kamen nanosili velike gubitke našim snagama pa je Mihajlo od vojvode Mišića u prisustvu prestolonaslednika Aleksandra i generala Franše D’Eperea, komandanta Solunskog fronta, zatražio dozvolu da neutrališe protivničko mitraljesko gnezdo.

U pratnji jednog narednika, sa po dve bombe o pojasu i po jednu u rukama, prišli su tom gnezdu i uništili ga. U toj akciji, pored hrabrosti i fizičke spreme, došla je do izražaja i snalažljivost Madžarevića, jer je uočio da se Bugari po vrućini sklanjaju u hladovinu. Za tu akciju dobio je treći orden Karađorđeve zvezde a general D’Epere darivao ga je svojim ordenom Legije časti”, stoji pored ostalog u delu biografije majora Mihajla Madžarevića.

Među Valjevcima odlikovanim Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima čak njih 83 nije dočekalo oslobođenje svoje domovine za koju su se tako nesebično žrtvovali. Većina ih je ostala na večnoj straži na nekom od poznatih bojnih poprišta na kojima su tako snažno i uverljivo demonstrirali hrabrost, snalažljivost i borbeno umeće.

Nažalost, bilo je i slučajeva da su pojedinci ostajali bez zasluženog ordena kao što se to desilo Dušanu Marjanoviću, iz Uba. Kako je ispričao, njemu je bilo ponuđeno da se opredeli šta želi da dobije: naš vojnički orden, tj. Karađorđevu zvezdu, francusku Legiju časti ili ruski orden Svetog Đorđa. Kako se opredelio za ruski orden desilo se da su Nemci u Severnom moru torpedovali brod na kojem je bila naša pošta za Rusiju, pa je tako i njegov predlog za odlikovanje potonuo.