Економија српске крви

Аутентични субјект из горњег наслова није Драгољуб Михаиловић, него су то његови данашњи адвокати. Дебате око четничког покрета у Србији углавном су исцрпљене. Нема нових чињеница, ни новог уоквиравања, ни домишљања четника. Треба нешто рећи о томе ко су нови Дражини адвокати. То су економисти-пребези, колебљива структура домаће културе сећања.

Зашто економисти? Зато што граматиком националног памћења, уз проливену крв недужног вође четничког покрета, доминира и економија националне крви. Можда је после Драже на реду и рехабилитација Милана Недића. Иако су Дража и Недић били у рату на супротним странама, бране их адвокати-економисти исте врсте. У моралном буџету ових књиговођа нису важни побијени Муслимани, Јевреји и Цигани. Не броје они све жртве, него само мртве сународнике. Економија проливене крви властите нације јесте аритметика сваког националисте. Важна ставка буџетских трошкова ове врсте јесте и Дражина смрт. Око ње је центрирано конзервативно српско памћење, уоквирено наративом херојства и жртве. Нерефлексивни етноцентризам је структура сваког национализма и шовинизма. То је тврда, на деветнаестовековни начин структурисана мрежа службених памћења у региону, својеврсни идеолошки перпетуум мобиле, непресушна борбена арена сећања. Рехабилитације Драже само би отворила нове битке у грађанском рату сећања региона. Иста неће много уздрмати већ релативизовани антифашизам у Србији, али хоће узнемирити регион.

Неће први пут, јер је Дража одавно хазардна метафора нерехабилитоване српске жртве. Хазардна зато што се код свих који су памтљиви на проливену крв сународника спонтано јавља реваншизам. А пошто ни други нису незаборавни на жртве четничког насиља, одмах плане сукоб. Рехабилитација националистичких хероја није само гола мржња на џелате интернационалисте, него је више од тога – фиксирање превазиђене прошлости као бити и као смисла садашњости. Разни национални зидови били су хегемони обрасци сећања целог простора бивше Југославије. Коче сарадњу и помирење. Евентуална рехабилитација Драже још би их више учврстила. У Берлину је 1989. трава заменила бетонски зид, код нас су траву пресекли бетонски зидови.

Упркос опорој реалности, треба јасно рећи да свака врста суженог етноцентричног памћења мора бити из перспективе 21. века преоцењена као лажна оптика, као разроко гледање и као искривљена перспектива сећања. Њој насупрот, добар антинационалистички укус у сећању јесте сила која одбија да се свиди националном уму.

Зашто је Србији потребна формална рехабилитација Драже Михаиловића ако је четнички покрет у средњошколским уџбеницима историје одавно антифашизован и ако је уведена „Равногорска споменица”? Многи су чиниоци у игри. Навешћу најбизарнији.

Данашњи Дражини адвокати претежно су бивши комунисти, конвертити, пребези, који се равнају по закону спасоносне мимикрије. Непредвидиви су. Један од пуномоћника подносиоца захтева за рехабилитацију је Оливер Антић. У записнику са Ванредне конференције Савеза комуниста Правног факултета од 26. марта 1973. стоји да се међу партијским јуришницима на „националисту” и „народног непријатеља” професора Михаила Ђурића истицао поменути саветник председника Србије. То се може прочитати на странама 48. и 216-217. књиге „Злочин над мишљењем”, коју је 2013. приредио проф. Јовица Тркуља. Није реч о транзицији интелектуалаца него о конверзији партијских хигијеничара. У овом само наизглед бизарном детаљу згуснута је фарса српске (не)културе сећања, која није центрирана око Драже него око његових новокомпонованих адвоката.

* Редовни професор Филозофског факултета у Београду