О ђаволима и људима

Ако се за неког данас у 21. веку може рећи да је још увек истински филмски уметник и аутор, а не само филмским стваралац, онда је то сигурно руски редитељ Александар Сокуров (1951., Сибир). Осим што је сценариста и редитељ, он је најчешће и директор фотографије, чак и инжењер звука. Комплетни аутор, који не престаје да изненађује. Замислите само какав је уметнички ентузијазам био потребан да би се снимио 90-минутни документарно-играни филм само у једном кадру! А такав је његов филм „Руски ковчег”.

Редитељ са истанчаним осећајем за поетику дугих кадрова и за атмосферу, миљеник је филмских критичара као аутор са култним статусом. Пажњу је скренуо још са првим филмом „Усамљени глас човека” (1978.), па „Данима помрачења”, антологијским филмом „Мати и син” којег је касније пратио „Отац и син”, да би уследила и трилогија о моћницима 20. века: „Молох” (о Хитлеру), „Таурус” (о Лењину) и „Сунце” (о цару Хирохиту), и вансеријски филмови „Александра” и онај последњи „Фауст”, за који је освојио „Златног лава” 68. Венецијанског фестивала.

Александру Сокурову је 43. Фест приредио омаж ретроспективу, на свечаном отварању уручио награду „Победник” за изузетан допринос филмској уметности, јуче му је у Кинотеци уручен и „Златни печат”, а у данашњем броју „Политике“, једном од многих које је током своје каријере дао за наш лист, овај уметник сабира своје утиске, говори о великом замору од једног филмског јунака и двема сестрама – Европи и Русији...

Какав је био осећај када сте са сцене Сава центра видели пред собом пуну дворану?

Од рефлектора уперених на сцену, нажалост нисам видео ништа. Постоји то дисање и посебан дух публике у сали, али нисам глумац ни глумица да то све могу да осетим. Ја сам ипак редитељ.

Али, редитељ који филм доживљава и твори као уметност, а не индустрију забаве. Да ли сте ви уметнички елитиста?

Не бих рекао, само радим оно што умем, а знам да не умем да „штанцујем” ствари. Не зато што су они који то тако раде гори од мене, већ ја другачије једноставно не умем. Могу само да радим оно што сам осмислим и што сам направим, а све остало је ван мог домашаја. Морам сам да осмислим причу, сам да је драматуршки развијем, да све имам у својој глави, а не да неко други то ради за мене.

Уз то ви сте и сниматељ, врло често и инжењер звука и монтажер у својим филмовима, дакле комплетан аутор у оном пуном смислу, како су то подразумевали покретачи феномена ауторског филма?

Некада давно је ауторски филм био једини могући филм. Филм је и почео од ауторског, док неко није схватио да се на томе могу зарађивати и велике паре, па је део филма престао то да буде. Али, у свом зачетку филм је живео као ауторско стваралаштво.

Ви у ауторском филму опстајете као један од последњих Мохиканаца?

Мислим да постоји много редитеља који раде оно што желе. И у Европи и у Русији, верујем и у Америци.

Ви сте се „срели” са Хитлером, са Лењином, царом Хирохитом, али сте се недавно дружили и са самим ђаволом екранизујући Гетеовог „Фауста”?

То „дружење” није било баш комфорно, јер филм није поетско дело већ професионални рад. У опису посла редитеља отприлике 98 посто заузима рад, рад и рад, а свега два посто уметност. Био је то тежак рад, зато што сам се уморио од тог јунака. Имати посла сваки дан са таквим ликом, улазити у његове дубине, доводи до тога да почнеш да га схваташ и разумеш и постајеш му сувише близак и то постаје веома опасно. Знате, када свештеници обављају процес истеривања ђавола, многи од њих постају после болесни. Знам неколико православних свештеника који су после тога оболевали од тешких болести, а један од њих је и умро. То је јако тежак процес.

Ви сте се брзо ослободили ђавола?

Ђаво не постоји као посебан лик, он је у нама. Постоји само бог и човек, а ђаво је унутар човека и све те контроверзне ствари, понекад и злочиначке, оне су у човеку. Многи људи у својој души немају места за ђавола, зато што су их родитељи васпитали на тај начин да не поштују ђавола у себи. Код неких људи је то потпуно другачије. Нису васпитани, немају индивидуални свет у себи и они временом постају ђаволски ликови у нашим животима. Праве злочине, свађају људе и доносе многе патње људима.

Међу актуелним личностима на политичкој и уметничкој сцени, ко је по вама највећи „ђаво”?

Видео сам таквог човека, не могу да вам кажем како се зове, није жив. Видео сам човека који је имао тај страшни набој грозних, одвратних особина. Заиста постоје такви људи, а има их много и међу уметницима. Геније и злочинац су слични појмови. Пушкин се не би са мном сложио, али су живот и историја показали да ти таленат не даје заштиту од деструкције и злочина. Постоји велики број људи који имају огроман таленат, али су јако опасни по друштво и човечанство, јер у своја дела стављају те неке темпиране бомбе. То може да буде и филм, може да буде роман, музика.

Из вашег филма „Руски ковчег” јасно се може видети да је Русија била једна од колевки европске културе и уметности, а тада сте ми рекли да је Европа то после одбацила?

Нисам рекаода нас је Европа одбацила, већ сам рекао збогом Европо, односно да не треба Европа Русији нити Русија Европи, али да нисмо спремни за растанак.

А како данас гледате на то?

Сматрам да је Русија млађа сестра Европе и да је Европа Русији потребнија него што је Русија потребна Европи. Чини се да Европа сматра Русију копилетом.

Боли ли актуелна медијска демонизација Русије?

Мислим да Русија саму себе више демонизује и то је оно што ме боли и погађа. Европа никада и није била толерантна према Русији, увек је била помало горда према Русији. Превише горда сестрица, тако да тог поштовања према Русији никада неће бити. Макар ја то нећу доживети.

Та иста Европа, па и Америка, толико пуно користе из руске културе, уметности, науке, спорта и како онда може бити толико гордости?

Изгледа да за то постоји нека подлога, треба о томе размислити. Погледајте ко се како понаша. Не треба себе сматрати оним ко је увек у праву. У Русији се то понекад дешава. Руси често мисле да су само они у праву, а сви други у криву. Мислим да је највећи страх за Европу та непредвидивост ситуације са Русијом. Зар је ико могао да замисли шта ће се даље дешавати када је Јељцин одлазио. Превише је била радикална та промена. Сви стреме ка нечем конзервативном и стабилном. Ни Старом ни Новом свету не требају нека велика изненађења и ако хоћеш да задобијеш ново место у систему цивилизације или да победиш у неком такмичењу, треба да развијеш цивилизовану државу. Не војску или оружје, већ државу у којој имаш добро васпитање, добро образовање у самом народу...

Да се вратимо филму, шта ћете нам следеће дати?

Сада спремам један документаран филм и два играна филмове. Пишем сценарија. Једна идеја се односи на ренесансу, а други на причу о двоје младих људи. Сада треба видети како то све сложити.

Опет ћете нас задивити вашом страшћу за дугим кадрова?

Има редитеља који праве много дуже кадрове од мене.

Нисам баш сигурна.

Знам да мислите на то што сам „Руски ковчег” снимио у једном кадру и слажем се да то нико други не би урадио, али заиста многи редитељи снимају филмове са дугим кадровима. Најбитнији је садржај, а не дужина кадра.