Синдром средњег детета

У породицама у којима има више деце различитог узраста, између деце се успоставља једна врста хијерархије. Како је деци најважније колико су вољена од стане родитеља, она свој статус у породици заузимају на основу своје процене да ли добијају више или мање родитељске љубави у односу на брата или сестру. Зато између браће и сестара, поред односа љубави, постоји и однос међусобног упоређивања и такмичења. Да би разумели позицију средњег детета које се често налази „стешњено” између најстаријег и најмлађег, потребно је разумети однос дететовог узраста и љубоморе.

Постоје две врсте љубоморе браће и сестара које се разликују по својој динамици. То су љубомора старијег детета према млађем и љубомора млађег детета према старијем. 

Најстарије дете је једно време било јединац, тако да му је било нормално да буде главно, у центру родитељске пажње и љубави. Када се роди млађе дете, тада старије дете по правилу има доживљај да губи родитељску љубав, то јест да му је млађе дете преотело љубав родитеља. Главни разлог за овакво дететово доживљавање јесте тај што недовољно разликује љубав од пажње. Када родитељи усмеравају пажњу на њега, оно се доживљава вредним и вољеним, а када усмеравају пажњу на друго дете, тада се прво дете осећа одбаченим и невољеним. Оно размишља да се млађе дете родило и одузело му љубав на коју је имало ексклузивно право. То га подстиче на различите акције којима покушава да поврати родитељску пажњу како би он схватили да је оно „главно дете”.

Љубомора млађег детета према старијем се појављује тек када млађе дете постане свесно разлике које постоји између њега и старијег детета. Тада почиње да увиђа да је старије дете у многим стварима способније од њега, као и да су старијем детету дозвољене неке ствари које нису дозвољене млађем. Како деца дуго времена размишљају на конкретан начин, у сликама, неспособни да схвате апстрактан концепт времена, млађе дете хоће да постигне да овде и сада буде исто као старије или још боље од њега. Оно не разуме да треба да се пореди са оним способностима старијег детета које је оно имало онда када је било истог узраста као и млађе дете. Зато млађа деца често траже потврду у областима за које старије, успешније дете није заинтересовано.

Дечја љубомора јесте израз, али и потврда дететовог уверења да оно није довољно вредно да би било вољено. Из таквог односа може настати осећање ниже вредности коју особу може пратити и у одраслом добу. Посебност положаја средњег детета је у томе што за разлику од друге деце, оно може имати обе дечје љубоморе – и према млађем и према старијем – а самим тим и двоструки разлог да се осећа мање вредним. То захтева повећану родитељску пажњу.