Зашто су нам потребни хероји

Плакао сам када сам одгледао филм „Игра кодова”, који је ове године био номинован за осам Оскара. Филм је рађен по истинитој причи, и говори о животу Алана Тјуринга, британског математичара који је дешифровао „Енигму”, немачку машину за слање тајних порука у Другом светском рату. На основу овога, савезници су годинама знали све планове Немаца, и могли су да предвиде сваки њихов корак. Према проценама стручњака, Алан Тјуринг је на овај начин скратио Други светски рат за две до четири године. После рата, Тјуринг је ухапшен због своје хомосексуалности. Према тадашњим законима, био је осуђен на хемијску кастрацију, након чега је извршио самоубиство. Све у свему, веома потресна прича.

На филму, Тјуринг је прави херој, човек који је својим интелектом спасао милионе људи. А када се филм заврши, и када се истраже историјске чињенице, долази се до реалније приче: Алан Тјуринг је заправо био само један од људи који су учествовали у дешифровању „Енигме”. Годинама пре почетка рата, Пољаци су први дешифровали „Енигму” и могли су да разумеју велики део немачких порука. Затим су своја достигнућа предали Енглезима, који су их даље усавршавали. На дешифровању су свакодневно радиле хиљаде људи. Тјуринг је био један од њих, и иако је дао велики допринос, не може се никако рећи да је он сам решио Други светски рат.

Људима су потребни хероји. У било којој области, шта год да се десило, људи теже да издвоје једног човека и да креирају мит о томе како је он заправо био заслужан за све. То су приче које желимо да памтимо и препричавамо. Сви желе да гледају филм у којем Супермен спасава дете из пожара, а не филм у којем је спасава тим састављен од ватрогасаца, полицајаца и лекара. Овај феномен нашег друштва најчешће створи историјску неправду.

Заслуге за сва достигнућа су увек расподељене, али мозак једноставно жели да спакује све у једну особу, јер му је тако лакше. То је као да имате десет флаша, и у свакој помало воде. Пресућете сву воду у једну флашу, а оне остале ћете бацити у ђубре. Тако ће наредних сто година сви причати о Алану Тјурингу, док пољски математичари који су урадили огроман део посла труну у својим гробовима потпуно анонимни.

Ко је највећи геније свих времена? Многи људи ће рећи да је то Алберт Ајнштајн. Али, скоро нико не зна да је чувена теорија релативитета заправо производ рада низа научника. Ајнштајн је преузео деведесет одсто те теорије од научника као што су Лоренц, Поенкаре, Хилбет, Гросман, и низ других. Чувену формулу: енергија је маса пута брзина светлости на квадрат, први је написао Поенкаре. Људи који се не баве науком назвали би то плагијатом. Међутим, то је нормално, тако наука функционише – надградњом сазнања претходника. Али, у свету медија владају другачија, неправедна правила.

Сто година касније, Алберт Ајнштајн је највећи геније свих времена, а његови цитати се провлаче по свим друштвеним мрежама и мотивационим постерима. На сваком вашару може се купити мајица са његовим ликом и чувеном формулом. Многи људи чак мисле да је он направио и атомску бомбу, иако није имао никакве везе са тим пројектом. За остале научнике не знамо. Њихови ликови нису на пластичним кесама и на магнетима за фрижидере. Они су били те флаше из којих је све пресуто у флашу са етикетом Ајнштајн и које су након тога бачене.

Ова тежња људи не мења се ни данас. За сто година, људи ће можда мислити да је Стив Џобс измислио мобилне телефоне, а Бил Гејтс компјутере. Свет медија разликује се од света науке. Људима је јако тешко пласирати приче о достигнућима која су настала корак по корак, тимским радом, и зато медији праве хероје. Људи и сами маштају о томе да буду хероји, и онда се у таквим причама најлакше препознају.