До посла и променом презимена

Ниш – У време агресије НАТО-а на СР Југославију и Србију Жарко Саитовић имао је само осам година и живео је у Бојнику, на југу наше земље. Током бомбардовања његова мајка Снежана изгубила је живот на Косову, где се затекла маја 1999, а Жарков отац Стојанча оставио је малишана код родбине у Бојнику и једноставно нестао. Из родног Бојника овог малишана радници тамошњег Центра за социјални рад крајем лета те 1999. године пребацили су у Алексинац, у специјализовану установу – Дом за децу без родитеља „Христина Маркишић”. У овом дому и Алексинцу Жарко је одрастао, захваљујући бризи васпитача и добрих људи успео је да заврши најпре основну, онда трогодишњу средњу школу и стекао је диплому фризера, а потом и четворогодишњу и постао техничар физиотерапеут.

Данас Жарко има 24 године и у градићу на ушћу Моравице у Јужну Мораву скоро да нема човека који га не познаје. Постао је миљеник свих.

Нажалост, сам и без игде икога од родбине, већ неколико година Жарко Саитовић безуспешно покушава да нађе посао. Живи од социјалне помоћи и само 6.000 динара месечно, колико добија од алексиначког Центра за социјални рад. Каже да би највише волео да се запосли као физиотерапеут или фризер, али да никада није одбијао ни друге послове. Радио је повремено и најтеже физичке послове на грађевинама, копао канале, а кратко је радио и у руднику. Тражи и прихвата све, само да би од свог рада могао да преживи.

– Јављао сам се до сада на неколико десетина огласа и конкурса у Алексинцу, Сокобањи и Нишу, али увек је унапред све било „резервисано” за „мамине и татине синове”. После бројних неуспешних покушаја схватио сам, мада ми је тешко то да изговорим, да многима којима се обратим за посао сметају и моје презиме Саитовић, а још више и моја боја коже. Нећу да кажем да ме неко дискриминише, али… – испричао нам је Жарко.

Због тога што за њега није било запослења у Србији, крајем јесени прошле године Жарко је одлучио да оде у Немачку и тамо потражи посао. Пријатељи из Алексинца помогли су му да скупи новац за пут и отишао је у Келн. Није се, међутим, дуго задржао у Немачкој јер је после само пет дана проведених у центру за прихват страних држављана добио повратну карту и налог да одмах напусти територију ове западноевропске земље. Посла није било, а други услов да би остао није постојао.

И поново је Жарко у Алексинцу и поново без посла. Кратког боравка у Немачкој нерадо се сећа. Испричао нам је како су га многи са ових простора који дуже бораве у Немачкој убеђивали да себе представи као жртву и политички прогоњену особу, али да то није могао да уради.

– Свима сам одговарао да нећу и да не желим ништа лоше да кажем за Србију која ме је скоро од пелена очувала и отхранила, која ми је омогућила да се школујем и да ипак колико-толико нормално живим. Зато сам се и вратио. Сада сам опет у Алексинцу и опет тражим било шта да радим и да поштено зарађујем за живот.

Недавно је Жарко Саитовић (23), из Алексинца, држављанин Србије и, како се изјашњава, Србин ромског порекла, због неуспешних покушаја да пронађе посао одлучио да промени презиме. Сада се презива Ђорђевић:

– Можда ћу с новим презименом и да пронађем неки посао, ко зна. Не тражим милостињу, млад сам и јак и сачекаћу, али хоћу поштено да радим и од тог свог рада да живим. Нисам у могућности да покренем никакав приватни посао, али ко зна, можда једнога дана и то покушам. А из Србије, то је сигурно, више нигде нећу да идем, испричао нам је двадесетчетворогодишњи Алексинчанин Жарко Ђорђевић.