Принепријатељи

Реч из наслова засад је ушла само у речник глобалног (енглеског) језика: у оптицај су је пустили професори и медији. Oзначава однос две државе које су истовремено и пријатељи и ривали, односно, стварни или потенцијални непријатељи који упркос томе сарађују.

Рекло би се да је таквих данас све више, при чему се као пример најчешће узимају САД и Кина, чији су геополитички циљеви у несумњивом конфликту већ и због чињенице да је Америка прешла свој империјални зенит, док је Кина сила у успону.

Са друге стране свестрано сарађују јер су њихове економије толико испреплетане инвестицијама, финансијама, трговином и технологијом да је због тога настала још једна кованица – Кимерика.

Иако су ово два највећа принепријатеља, нису једини. Новија историја показује у ствари да је принепријатељство кључни елеменат међународног поретка. Данас готово да нема сила које у историји нису биле завађене, па чак и ратовале, да би касније биле савезници. Често и стратешки, или у специјалним односима.

Нема упадљивије „љубавне приче историје” од оне између САД и Велике Британије. Кад се уселио у Белу кућу, председник Обама је у Овалном кабинету затекао бисту Винстона Черчила (коју је његов претходник позајмио од британске амбасаде). Та биста је сада на Капитол хилу, у здању Конгреса.

Ко би рекао да су ту исту Белу кућу и Капитол британски војници запалили током такозваног другог америчког рата за независност 1812–1815, када је некадашња метропола извршила агресију на скоро четири деценије пре тога једнострано отцепљену колонију.

Британци и Американци су пријатељи (и партнери) постали тек крајем 19. века, а њихова мирна замена улоге светског хегемона један је од историјских феномена.

Има још много примера овакве еволуције: немачко-француско помирење је, на пример, у темељима Европске уније и атлантске заједнице, која поред политичког савезништва подразумева и војно (НАТО).

Данас се сасвим ретко помиње да су љути ривали некад биле Норвешка и Шведска или, на другом крају света, Бразил и Аргентина. Било је и обрнутих процеса: Кина и Совјетски Савез су током педесетих били веома блиски партнери, да би већ у следећој деценији постали ривали. Данас, Русија и Кина су и једно и друго, дакле принепријатељи.

Један од најспектакуларнијих обрта из непријатељства у стратешко партнерство је онај између САД и Јапана, остварен после највећег ратног злочина (који се тако званично не категорише) у историји: атомског бомбардовања градова Хирошима и Нагасаки у августу 1945. са 200.000 цивилних жртава, чиме је стављена тачка на азијски фронт Другог светског рата.

Уследила је америчка окупација, а окупатор је пораженом Хитлеровом савезнику, написао и Устав (који је још на снази). Окупација је формално окончана 1952, а Јапанци су, у контексту хладног рата, прихватили тзв. амерички безбедносни кишобран и потпуно се посветили својој обнови, створивши прво светско економско чудо.

Моја генерација се сећа Вијетнамског рата, чији је резултат да је 20 одсто вијетнамске територије данас ненастањиво због неексплодираних америчких бомби. Дипломатски односи са Вашингтоном обновљени су тек две деценије после потписивања мира, 1995, а Вијетнам данас, сем економски (око 50 одсто свих страних инвестиција су америчке) са САД сарађује и војно. Прошле недеље је саопштено да ће шеф вијетнамске КП ове године по први пут бити у званичној посети Вашингтону.

Тамо није заборављена историја, али је важнија садашњост: Вијетнаму је Америка потребна као противтежа Кини, док је Америци Вијетнам неопходан да би, уз помоћ и других локалних партнерстава, остала и водећа азијска сила.

У књизи „Како непријатељи постају пријатељи”, амерички професор Чарлс Капчан закључује да је мрежа принепријатељстава неопходан услов за стварање зона стабилног мира. По њему, непријатељи постају пријатељи када један од актера одлучи да отклони неки извор своје несигурности, па према једном од њих почиње да показује уздржаност, а потом прави уступке, што на крају доводи до обостраног попуштања и приближавања.

За тај процес, по Капчану, важне су и нове нарације, а потом изградња нових идентитета. И наравно, интереси. У свему помаже и проток времена: две трећине данашњих Вијетнамаца, рођено је, на пример, после рата.

Услов за принепријатељство није историјска амнезија, за шта смо добар пример баш ми. Америчка истраживања показују да је Србија на другом месту у свету (после Пакистана) по антиамериканизму, за шта је разлог бомбардовање 1999. и вашингтонско покровитељство сецесије Косова, али то није препрека за данашње солидне политичке и војне односе (највећи степен војне сарадње са НАТО који може да достигне земља која не жели да буде чланица).

Током историје, непријатељи су нам били и Турска, Бугарска, Аустрија, Немачка, Италија... Наравно, са свима данас сарађујемо.

Са Совјетским Савезом, чија је наследница данашња Русија, били смо вероватно пример хладноратовских принепријатеља. Данас у том погледу показујемо извесну стратешку неодређеност („и ЕУ и Русија”), али утисак је да ипак полако учимо како да се носимо са великима, што је предмет из којег смо у блиској нам прошлости углавном падали.