Лични банкрот за породични спас

У Србији је све више презадужених. Многи за себе кажу да су банкрот, али им то нигде не пише црно на бело. Убудуће, међутим, моћи ће да добију и такву званичну потврду. Институција личног банкрота постојаће и у нашем систему, јер смо се на њено увођење обавезали споразумом са Међународним монетарним фондом. То ће, како објашњавају у Народној банци Србије, бити део свеобухватне стратегије за решавање питања проблематичних кредита која ће бити направљена у сарадњи са ММФ-ом, Светском банком и Европском банком за обнову и развој до краја јуна 2015. године.

„Стратегија ће подразумевати сагледавање и јачање капацитета банака за решавање проблематичних кредита, уклањање препрека за отпис и продају потраживања, као и увођење оквира за лични банкрот и промовисање вансудског реструктурирања потраживања правних лица. Тек након израде стратегије, приступиће се изради законског оквира, при чему ће једна од ставки на којима ће се детаљно радити, али не и једина, бити управо и правни институт личног банкрота. Имајући у виду да је стратегија још увек у поступку израде, у овом тренутку, није могуће прецизније говорити о законском оквиру за лични банкрот”, кажу у НБС.

О увођењу личног банкрота код нас се прича већ подуже, али не зато што постоји конкретна иницијатива за то, јер то још нису предложиле ни банке, ни удружења грађана, ни државне институције, већ зато што таква решења постоје у неким бившим Ју републикама. У Словенији такав институт постоји већ шест година, а у Хрватској је закон у процесу доношења. У недостатку прописа надлежни могу да донесу једнократне мере о стечају физичког лица.

То је управо почетком године урадила Хрватска која је „опростила” дуг сиромашним грађанима који дугују до 35.000 куна или 4.550 евра и немају новац и имовину да дуг врате, а рачуни су им блокирани дуже од годину дана. Државном одлуком социјално угроженима, односно онима којима месечна примања нису већа од 325 евра, опроштени су дугови према градским управама и јавним предузећима, банкама, телеоператерима, порезницима. У Хрватској процењују да тако 60.000 грађана има прилику за нови почетак.

Суштина личног банкрота није, међутим, у отпису дуга и дужник није ослобођен обавезе да га плати, већ то чини сразмерно својим примањима. Због тога што је показао да није добро управљао својим финансијама суд ће дужнику одредити старатеља. Само ово већ указује да ће правосуђе код нас имати једну од главних улога у спровођењу у дело овог новог института.

Законски старатељ води рачуна о дужниковим финансијама, а он добија само онолико новца колико му је потребно за најнеопходније намирнице, док остатак иде на отплату дуга. Дуг се реструктурира и „дели” у зависности од тога колики су месечни приходи и колика је имовина.

Економска струка каже да се индивидуалним стечајем физичком лицу које не може да плати дугове, омогућава да после одређеног периода буде ослобођено од већине обавеза тако да му помаже у покретању новог финансијског почетка. Са друге стране, необезбеђеним повериоцима омогућава се неки вид принудног намирења. Захтев за покретање индивидуалног стечаја може поднети сам дужник или неко од поверилаца. Дужнику се одређују средства потребна за „голи” живот, односно један део његових сталних месечних примања, ако их има, изузет је од извршења. Не могу му се одузети одећа, обућа, предмети за личну употребу, храна, огрев. Одређује му се количина струје коју може да потроши што би значило и туширање једном недељно.

Слично као и код стечајног поступка који се води над имовином правног лица. Прекидају се сви правни поступци у односу на стечајног дужника и његову имовину. Предност индивидуалног стечаја огледа се у могућности дужника да не избегава измирење дугова, већ да се уз „помоћ” поверилаца избави из дугова и временом стане на сопствене ноге.