Вељко Станојевић – доследни класик

Уметнички опус Вељка Станојевића, чији је прадеда био прота Матеја Ненадовић, а пријатељ чувени Амедео Модиљани, заузима значајно место међу водећим представницима грађанског модернизма у српској и југословенској уметности 20. века. Стицајем околности, током једног дела каријере био је, како оцењују историчари уметности, неправедно скрајнут, а у последње време публика је имала прилике да спорадично види његова дела. Стога поставка „Вељко Станојевић – модернист и класик”, која траје до 6. априла у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, представља изузетак.

На овој ретроспективној поставци налази се 50 уметничких дела из збирки Музеја савремене уметности, Народног музеја, Музеја града Београда, Историјског музеја Србије, као и приватних колекција. Мишела Блануша, кустос поставке, објашњава да је реч о уметнику који је дао значајан допринос у стварању сликарске епохе између два светска рата, што га сврстава у плејаду уметника који су српску међуратну уметност приближили европским стандардима. У том смислу посебно је била важна фаза његовог формативног периода, током двадесетих и тридесетих година, када је био доста присутан на уметничкој сцени ван наших граница. Без обзира на почетничка тражења кроз импресионизам, као основна нит кроз Станојевићево сликарство провлачила се реалистичка компонента која је представљала његово обележје. Зенит уметничке каријере достигао је „чистим” стилом модернисте класичне формације, а закључио фазом „кудравог” сликарства снажног колорита.

– По опредељењу реалиста емоционалних назора, по доживљају интимиста, хроничар модерних грађанских и интерпретатор традиционалних, историјских и сакралних тема, овај уметник остаће упамћен и као „класик”, чувар сликарске традиције у ери савремених уметничких тенденција. Пратио га је глас успешне ране афирмације изван домаћег културног круга, али је у каснијим фазама некритички готово попуно остављен по страни, јер га је његово истрајавање на досегнутом стилу и инсистирање на експресионистичком доживљају боје избацило из ликовних токова послератног периода – објашњава наша саговорница.

Уметничко образовање Вељко Станојевић (1892–1967) почео је на Уметничкој школи у Београду у класи професора Љубе Ивановића и Марка Мурата да би потом отишао у Париз и своје усавршавање наставио на престижној академији „Гран Шомијер”. Тамо је остварио успех излажући на Пролећним и Јесењим салонима, као и Салону независних, заједно са највећим светским именима, као што су Ван Донген, Брак и Пикасо. Интернационална критика га је одмах уочила као изузетно талентованог, па су се његове слике нашле и на насловним странама каталога ових престижних изложби. Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, Групе бивших ратних сликара и вајара, као и групе „Облик”. О његовом занимљивом приватном лику, оном који је показивао мимо четкице и платна мало се зна. Био је изузетно образован и омиљен у београдском друштву, посебно међу женама, чијим је лицима посветио изузетну пажњу у свом сликарству.

– По завршетку Уметничке школе постаје добровољац у Првом светском рату и одлази на фронт, где поред активне војне службе, учешћа у пробоју Солунског фронта и албанској голготи, постаје и званични ратни сликар. У паузама ратних операција борави на Крфу и Солуну где се дружи и слика заједно са најпознатијим српским импресионистима: Костом Миличевићем, Живорадом Настасијевићем, Милошем Голубовићем и Миланом Миловановићем. Током опоравка одлази у Ницу где се упознаје и проводи време са руским авангардним уметником Александром Архипенком и познатим италијанским уметником Амедеом Модиљанијем. По завршетку Првог светског рата враћа се у Београд и поред интензивног сликања бави се и педагошким радом. Направио је велики број портрета београдских дама из високог друштва, али и других значајних личности са јавне сцене као и краљевске породице. Други светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој, а током савезничког бомбардовања 1944. године уништен му је готово цео дотадашњи уметнички опус и лична заоставштина. После ослобођења, наставља да се бави сликарством – заокружује причу Мишела Блануша.